Izvor: Blic, 23.Nov.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Valja nam se prostreti prema guberu
Valja nam se prostreti prema guberu
Srbija je bila razapeta. Gore nego na krstu. Jedna ruka prikovana za katolički krst, druga za islamski polumesec. A srce pravoslavno, - napisao je u romanu 'Turski Beč', književnik Aleksandar Petrov.
Reč je, podsetimo se, o stvaraocu koji od raspada SFRJ živi u Americi, bavi se novinarskim poslom, pedagoškim radom i pisanjem. Njegov prethodni roman 'Kao zlato u vatri', kažu, zaintrigirao je i Spilberga koji je hteo po tom romanu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da pravi film. Svojevremeno stajao je na čelu Udruženja književnika Srbije i bio predstavnik literarnih stvaralaca u nekadašnjem Socijalističkom savezu. A onda je ranih devedesetih, kako sam kaže, shvatio da sve to skupa nije za njega, i povukao se. U Ameriku. Bio je nedavno pozvan u Belu kuću da prisustvuje Klintonovom potpisivanju zakona o ukidanju sankcija Jugoslaviji. Nije otišao. Objektivan razlog: bio je u Beogradu. Subjektivan, ipak nije hteo da se rukuje sa predsednikom najmoćnije zemlje sveta koja je posegla za NATO intervencijom na ovdašnjem prostoru, sve dok to ne učini novi predsednik dr Vojislav Koštunica.
Govoreći o nedavno objavljenom romanu 'Turski Beč', u kojem se istorija Srbije prepliće sa prošlošću drugih evropskih zemalja ali i sa ljubavnom pričom između dvoje ljudi polovinom ovog veka, Petrov kaže da je ključ ovog romana i ovdašnje istorije zapravo kalauz.
'Ima nečeg šizofrenog u srpskoj istoriji. Pogledajte samo dva brata Anđelkovića. (Dakle, prezime izvedeno od reči anđeo.) Jedan veliki srpski vojvoda, a drugi turski veliki vezir. Ponoviće se to i kasnije sa dva brata Sokolovića, jedan srpski patrijarh a drugi, opet, veliki vezir. A Srbija pati li pati, bez obzira na (ne)slaganje braće. U politici se brat u brata teško može pouzdati. Te se situacije na ovaj ili onaj način ponavljaju. Nekako smo zaključani iza sedam brava. Lično, bilo mi je važno i zanimljivo da sagledam, ne kako mi to doživljavamo, nego kakav je odnos stranaca.'
Živite gotovo čitavu deceniju u Americi. Kako Zapad gleda na sve to?
- Ima, između ostalog, jedna veoma bitna stvar kada je reč o Zapadu. Tamo će još dugo biti jakih levičarskih snaga, jer oni nisu prozreli suštinu crvene utopije. A ko jeste?
- Ljudi iz istočnog bloka gde su progoni, pritisci i zabrane bili najžešći. Njima je suština crvenog terora prošla kroz koštanu srž. Vidite, pedesetih godina, kada su stranci iz istočnih zemalja počeli da dolaze u Beograd oni su sa sobom doneli i neku svoju slobodu tela i ljubavi, znatno pre hipi pokreta i dece cveća. Jednostavno, to im je bilo jedino polje slobode. Šta mislite zašto je baš Česlav Miloš bio preteča u svojoj dijagnozi o zarobljenom, odnosno okupiranom umu? Budućnost Zapada rađala se na Istoku. Gde je naše mesto u svemu tome?
- Imali smo mekšu situaciju. Ako uporedimo stvari sa današnjicom, živelo se bolje u ekonomskom pogledu. Ali u ideološkom, pitanje je. Recimo 'Blic' je u vreme sedamdesetih, koje važe za liberalne godine, bio nezamisliv. Suštinski, jedan od uzroka naših nevolja je poznata srpska bolest – zaboravljanje. Za plakanje je koliko Beograđani ne znaju istoriju svoga grada. Zaboravilo se šta se sve u Beogradu događalo i kako se ovde lomila Evropa, i kako je baš ovde svilenim koncem zadavljen vezir koji je uspešno krenuo da Tursku imperiju do Beča proširi. Kalemegdan bi trebalo da bude evropski Panteon. A bojim se da se stvari ponavljaju. Ne mislite li da nam je istorijsko pamćenje kratko jer nam je sadašnjost uvek burna?
- Ima u tome neke istine ali nama je sadašnjost burna, jer nam je pamćenje kratko. Mi verujemo da istorija ima neku moć nad nama i zadatu nit koju prati. A ima li je?
- Očigledno da ona tu sudbinsku misiju i moć nema. Stvaraju je ljudi prema svom liku u ogledalu. Pišući ovu knjigu često sam se prisećao Dučićevih reči o tome da li je čovek stvoren prema liku božijem. Dučić veli: 'Ako jesmo kakva beda za boga, ako nismo kakva tuga za nas'. Istorija je onoliko tragična i nesavršena koliko i mi sami. Tragedija nastaje onda kada se stalno počinje izpočetka. 'Turski Beč', odnosno Srbija na raskrsnici, ili Srbija sa istorijskom misijom odbrane ovoga od onoga, jeste kao negativna utopija pred nama, umesto da je iza nas. Ako se, kako kažete, istorija ponavlja šta je to što nas sada čeka?
- Čeka nas ono što je čekalo Brankoviće ili Jana Savjetskog. Izgubićemo sve ono što ovog trenutka stičemo ako se ne zaustavimo i ne upitamo gde živimo i ko smo na ovom trusnom evropskom tlu. Koji je vaš odgovor na to pitanje?
- Valja se prostreti prema veličini nacionalnog gubera. Do sada oni koji su se tako ponašali, kao što su knez Pavle Karađorđević ili Milan Nedić, završavali su na stubu srama, a fantaste smo proglašavali za najmudrije vođe. A šta sada radimo?
- Mi sada jednog čoveka, koji osmišljava korak pokušavajući da opipa tlo pre nego što napravi drugi, teramo da trči i žuri jer smo nestrpljivi da se nešto dogodi preko noći. A ništa se suštinski, sem smrti, preko noći ne događa. To me podseća na ljude koji tresu drvo sa zelenim jabukama a očekuje da im padnu žute i crvene. Ili još gore, kada zapale vatru ispod voćke misleći da će im ona tako brže sazreti. U tom slučaju, naravno, sve izgori. Sve ima svoje vreme, u istoriji kao i u ljubavi.
Između dve vatre Koji je vaš komentar o čuvenoj Skupštini UKS, odnosno konfliktima koji su se odigrali i gde ste, između ostalog, zaštitili pesnikinju Radmilu Lazić od udarca?
- Našao sam se između dve vatre. Probao sam da zaštitim Radmilu Lazić i mladaića koga je napalo pet profesionalaca. U meni je radio instikt usmene tradicije da se treba angažovati radi nekog čojstva. Ali, očigledno da je u sporovima koji se danas vode reč o nečem drugom. Kao bivši predsednik Udruženja imam razumevanja za svoje kolege iz oba suprotstavljena tabora, pa zato ne bih želeo da se priključim nijednom. Tatjana Njezić
