Izvor: Vostok.rs, 30.Mar.2013, 16:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uvoz ruskog znanja bi mogao da pomogne Srbiji
30.03.2013. -
Sagovornik Jovane Vukotić u ovonedeljnim „Poslovnim razgovorima“ je gospodin Miomir Miša Brkić, novinar i ekonomski analitičar. Naš gost je svojevremeno bio jedan od urednika „Ekonomist magazin-a“ i nedeljnika „Vreme“, a sada je jedan od urednika časopisa „Novi magazin“.
Inače i dopisnik srpske redakcije „Glasa Amerike“, ovog puta za „Glas Rusije“, gospodin Brkić komntariše stanje srpske ekonomije kao i privrednu saradnju sa Ruskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << Federacijom. Za kraj čućemo i komentar u vezi sa kiparskom krizom....
Nedavno je bio održan Ekonomski forum na Kopaoniku, koji okuplja vodeće domaće stručnjake iz oblasti ekonomije, prava, državne uprave, ali i diplomate i predstavnike stranih kompanija u Srbiji. Koliko poruke sa ovakvih skupova realno mogu da pomognu i da li ima ko da ih čuje?
- Da, na Kopaoniku se skuplja politička, diplomatska elita, ali i elita ekonomskih stručnjaka i poslovnih ljudi. Koliko ja pamtim i pratim te forume na Kopaoniku, a oni se održavaju već 20 godina (iako u poslednjih 5- 6 godina u nešto izmenjenom formatu), nikad se dosad nije događalo da to što se razgovara i debatuje bude pretočeno u ekonomsku politiku države Srbije. Političari uglavnom ne slušaju to što ekonomski stručnjaci i ljudi iz poslovnih krugova misle da je važno za makroekonomsku, a u tom smislu i fiskalnu i monetarnu politiku, koju političari i država kreiraju.
Jedan od razloga zašto je Srbija u ekonomskoj krizi, je i u tome što političari nisu slušali struku i nauku, nisu slušali poslovne ljude, nego su se uglavnom bavili demagogijom i populizmom, kupujući glasove birača na izborima i trošeći za to velike količine državnog novca iz budžeta. Tako je jedan od razloga ekonomske krize i to što s jedne strane politčari nisu slušali poslovne ljude i nauku, a sa druge strane što su trošili velike kolišine novca na „potplaćivanje“ birača.
Sa Rusijom imamo ugovor o bescarinskom uvozu roba iz Srbije. Da li po Vašem mišljenju Srbija u dovoljnoj meri koristi prednosti koje prostiču iz ovog ugovora?
- Sporazum sa Rusijom se uglavnom u Srbiji od strane političara koristi u marketinške svrhe. To je jedan mnogo ozbiljan sporazum, koji naši političari ne razumeju dovoljno. Taj sporazum zaista otvara velike mogućnosti srpskim proizvođačima na ogromnom ruskom tržištu. Ali, većina proizvođača i političara u Srbiji, i dalje živi u uverenju da je rusko tržište ono staro sovjetsko, na koje su mogli da izvoze sve i svašta, a da im to još sve bude plaćeno naftom, kamenim ugljem ili čelikom. Dakle, ljudi u Srbiji, političari, a i deo proizođača žive u prošlim vremenima i ne shvataju da je rusko tržište otvoreno, moderno tržište na kome konkurišu proizvođači iz celog sveta. Takođe, ne shvataju da su ruski potrošači postali probirljivi, da postoji segmentacija na tržištu- između potršača koji mogu da plate mnogo i onih koji mogu manje da plate. Hoću da kažem da Srbija i srpska privreda imaju jedan fantastičan ugovor koji im omogućava nastup na velikom i potrošački izazovnom tržištu. Problem Srbije je to što nema dovoljno roba za to rusko tržište. Mediji i javnost u Srbiji se oduševljavaju podatkom da je tamo neki proizvođač jabuka izvezao u Rusiju toliku količinu jabuka koju Moskva može da pojede za pola dana. Srbija nema dovoljnih količina i kvalitetnih roba za rusko tržište. Bili smo pre 10-tak dana svedoci da su ruski inspektori vratili srpske jabuke u kojima ima više pesticida, nego što je to dozvoljeno ruskim prospisima.
Dakle, mi nismo iskoristili potencijal tog sporazuma koji imamo sa Rusijom, nismo dovoljno shvatili šta je rusko tržište. Srpski proizvođači ne rade istraživanja ruskog tržišta da bi znali gde ili u koji deo Rusije bi trebalo da izvoze određene proizvode, šta su to potrošačke sposobnosti ruskog kupca.... Mi i dalje kao grlom u jagode trčimo na rusko tržište računajući da ćemo tamo da zaradimo silne novce, ne vodeći računa o kvalitetu naših roba.
Srbija, njena politička elita, njeni poslovni krugovi, proizvođači nemaju strategiju izvoza na rusko tržište nego je sve to ad hoc, od sezone do sezone. Sporazum je, bojim se, premalo iskorišćen u odnosu na mogućnosti koje pruža srpskoj privredi.
Kako komentarišete uopšte našu ekonomsku saradnju sa Rusijom? Imajući u vidu ne samo NIS (Gazprom), dolazak Sberbank, kredit za železnice....
- I to su, ja bih rekao, ad hoc primeri- i NIS i železnice i Sberbank. Problem Srbije nije samo to što nema osmišljenu privrednu saradnju sa Rusijom, kao ni sa jednom drugom zemljom, ni sa jednom drugom regijom. Mi trčimo u skladu sa dnevnim potrebama od jednog do drugog strateškog partnera, ne znajući zapravo šta su fini detalji i finese karakteristične za te partnere. Ne znamo šta je Rusija, šta je EU, šta je Kina – kao partner.
Mi ne znamo da li je Rusija samo dobar finansijer- kao izvoznik kapitala iz Rusije u Srbiju, da li je dobar investitor, da li je to Rusija kao država ili ruske kompanije... Mi se ovde zaista hvalimo tim dobrim primerom- dakle, trebalo je da dođe jedna ruska kompanija koja se zove Gasprom. Uspeli su da nam pokažu kako je za dve godine moguće od jednog državnog preduzeća, kao što je NIS, koji je bio veliki gubitaš i trošadžija novca poreskih obveznika, da je ruski menadžment i ruski partner kao većinski partner, uspeo za dve godine da napravi uspešno preduzeće koje pravi veoma veliki profit. Dakle, mi ni o tome ne razmišljamo- da li je osim ruskog kapitala, ruske tehnologije, možda uvoz ruskog znanja, odnosno menadžmenta, nešto što bi možda moglo da pomogne Srbiji da prevaziđe krizu... Ali to nije problem samo sa Rusijom.
U ranijih nekoliko decenija izraz „kiparska kriza“ je često asocirao na političke probleme između grčke i turske zajednice na ovom ostrvu. Danas kiparska kriza poprima novo, ekonomsko značenje...
- Kiparksa kriza je samo jedna u nizu kriza koje zahvataju mediteranske zemlje, članice EU. Takozvane južne članice EU- Grčka, Italija, Španija, Portugalija, evo sada i Kipar su u ozbiljnim problemima u vezi sa javnim finansijama i sa ekonomijom uopšte. Čini mi se da su se Kiprani isto kao i Grci navikli da lagodno žive na tuđim novcim. Kipar se već dugo godina isključivo fokusirao na finansijske transakcije, na to što su off shore zona, na veliki obrt kapitala koji se obrtao ili skrivao na Kipru. Čak je i čuveni kiparski turizam bio zapostavljen. Gotovo da nema prepoznatljivog proizvodnog brenda koji dolazi sa Kipra. Ispostavilo se da takav način lagodnog života ne može da traje večito. Država je zapala u krizu, a srećna okolnost je da je članica EU, pa su poreski obveznici ostalih članica unije rešili da pomognu Kipru, ali su usput tražili i neke uslove.
Jedan od uslova je bio i da Kipar sam sebi pomogne. Rešenje je pronađeno u, da tako kažem, novoj vrsti bankarskog poreza. Primenom ovog poreza su stradali svi oni koji su ulagali novac u kiparske banke, uključujući i strane građane, recimo Rusi, koji su držali velike sume novca na Kipru.Na osnovu informacija koje su dostupne, najveću cenu spasavanja Kipra, izgleda da su platili građani Rusije koji su novac držali u kiparskim bankama.
Jovana Vukotić,
Izvor: Glas Rusije
