Izvor: Blic, 28.Jun.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uvek nam je neko drugi kriv
Uvek nam je neko drugi kriv
Komad 'Zločin na kozjem otoku' je višeslojna priča, ali u osnovi ima univerzalnu temu o muško-ženskim odnosima, i to ide od arhetipskog i mitološkog, preko socijalnog do emotivnog i savremenog. Tačnije, razgolićuje ih. Jer, pisac te ličnosti stavlja u ekstremnu situaciju, odnosno u potpunu izolovanost - rekla je glumica Mirjana Karanović govoreći o komadu 'Zločin na kozjem otoku' Uga Betija u režiji Nebojše Bradića, koji će imati premijeru >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << krajem jula u okviru Budva Grad teatra, a potom nastaviti svoj scenski život u Beogradskom dramskom pozorištu. Govoreći o ovom komadu, u kome igra sa Natašom Šolak, Milenom Pavlović, Goranom Šušljikom i Miletom Stankovićem, ova poznata glumica navodi da se taj tekst od osamedesetih kada ga je Paolo Mađeli radio u Slovenskom mladinskom gledališču, dugo vrzmao po pozorišnim fijokama.
'Naime, sve ono što u, uslovno rečeno, 'normalnim' životnim okolnostima biva sakriveno u tim muško-ženskim odnosima, ovde biva gotovo ogoljeno. Jer, ti odnosi zapravo i žive između konvencija i rata. Postoje tri ženska lika, majka, hetera i devica. Lično, često pomislim da muškarci u jednoj ženi pokušavaju da spoje sva tri lika, a to je nemoguće. Otuda, čini mi se, njihova potreba da okupe oko sebe više žena. Tim tekstom sam se inače bavila sa svojim studentima, i moram priznati da mi je bilo veoma drago kada me je Bradić pozvao da ga radim.'
Znači li to da se nekakav dominantan tematski krug kojim se bavi pozorište pomera sa političkih tema na neke druge? - Svi dobri komadi su zapravo višeslojni i sadrže najrazličitije teme. Samo, što ljudi učitavaju u njih ono što ih trenutno boli. Diskutabilne su mi sve te teze da pozorište mora da bude u funkciji promena. Znate, ukoliko neko ima veliku životnu potrebu da zasmejava ljude, i to radi vrhunski, onda to zaslužuje svaku pohvalu. Zato zaista ne mislim da je bulevarski žanr manje vredan od 'ozbiljnih' predstava. To je pitanje lažnog elitizma. Inače, što se pomeranja tematskog kruga tiče, naravno da je do njega došlo kada smo prestali da se bavimo isključivo Njim i Njom i njihovim uticajima na naše živote. Šta je, po vašem uverenju, ključni momenat u tim muško-ženskim odnosima, danas i ovde?
- Ne znam da li ovo ima veze s nekim mojim godinama, ali rekla bih da mi stalno mislimo da je sreća u tome da se nešto razreši, spakuje u neku fijoku i onda si završio sve probleme. Tako i u tim muško-ženskim odnosima. Ali, rekla bih da jedini živi odnos u tim relacijama jeste borba. Naravno da to ne treba da bude borba sa krvlju i modricama, ali neka napetost mora da postoji. Bez toga je dosadno. Za ovdašnje prilike školarina na BK Akademiji, na kojoj ste sads i dekan, prilično je visoka. U kakvom su odnosu, prilikom prijema, novac i talenat?
- Čovek mora imati talenta da bi bio primljen. To je neosporno. Što se plaćanja tiče, vidim da će to postati normalno, odnosno da će se školarina uvoditi i u, da ih tako nazovem, državne fakultete. A čemu nastojite da naučite svoje studente osim glumačkom zanatu?
- Bavim se tragovima koje je poslednja decenija ostavila na njihov način razmišljanja, u njihovoj psihologiji. Zato što je prethodna situacija sve nas lišavala odgovornosti, jer je neko drugi za sve nas bio odgovoran. Tako da je taj veliki alibi značio i čitav niz malih alibija kojima smo pravdali sve svoje promašaje i neuspehe. I sada postoji inercija u tom smislu, uvek je neko drugi kriv. Naravno da imam razumevanja za tu logiku kod ljudi koji su izgubili kuće ili svoje najbliže. Ali izbegavanje odgovornosti za sopstveni život je mnogo šira pojava. Mislite da je upravo to ključno za uspeh?
- Mislim da je ključ za uspeh u životu odgovornost i sposobnost donošenja odluke. Uspeh je, naravno, uvek rezultat teške borbe, napornog rada i velikih muka. Ja to mislim čak i za ove novokomponovane pevačice. I užasno je važno pitanje šta hoćeš. Često ga postavljam sudentima i, verujte, da nisu baš sigurni u odgovorima. Vidite, nijedan cilj nije manje vredan od nekog drugog. Reći sebi - hoću tu i tu nagradu ili hoću porodicu sa petoro dece jednako je legitimno, odnosno i jedno i drugo zahteva mnogo truda i ulaganja. Kako na ličnom tako i na društvenom nivou. Da li, na tom društvenom nivou, po vašoj proceni mi znamo šta hoćemo?
- Želje većine ljudi se svode na to da bude više novca. I to je vrlo racionalno i pragmatično. Međutim, tu se mešaju apstraktne emocije kao što su dostojanstvo, ponos, nacionalna svest. E, nama je u ovom trenutku jako teško da pomirimo te dve stvari. Zato držim do političara koji imaju hrabrosti, odnosno narodski rečeno muda, da donesu odluku i sprovedu je u delo. Imaju li današnji političari tu hrabrost?
- Mnogi od njih mislim da imaju. Možda će to čak i skupo platiti. Znam da im nije lako, ali neko te odluke mora doneti. Lično, prvi put vidim jednu vlast koja ima odgovornost. Tatjana Nježić
