Izvor: Blic, 03.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ustav na gurku
Ustav na gurku
Srbija je, najzad, posle 88 godina pretežno neudobnog sustanarskog života u nekoliko zajedničkih južnoslovenskih država, svoju obnovljenu državnu nezavisnost (u junu 2006) krunisala donošenjem novog ustava. I to, po prvi put u istoriji Srbije, voljom većine od ukupnog broja njenih građana sa pravom glasa - na referendumu održanom 28. i 29. oktobra 2006.
Taj događaj u svakoj 'normalnoj' državi bio bi dočekan sa velikim odobravanjem u najširoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << javnosti. Tim pre što se punih šest proteklih godina obećava i najavljuje donošenje novog ustava kao bitnog preduslova brže reintegracije Srbije u Evropu, njene temeljne institucionalne i demokratske obnove u skladu sa evropskim standardima.
Stiče se, međutim, utisak da taj događaj od strane velikog broja građana Srbije nije ni izbliza shvaćen u skladu sa njegovim realnim političkim značajem. To naročito pokazuje njihov vrlo skroman odziv na referendum, koji je bio ispod prosečnog izlaska na parlamentarne izbore. Čak je bukvalno do poslednjeg časa bilo potpuno neizvesno da li će referendum uopšte uspeti, to jest da li će za ustav glasati više od polovine ukupnog broja birača.
A referendum je, za razliku od izbora, trajao dva dana, nije bilo tzv. izborne tišine, pa je intenzivna politička i medijska referendumska kampanja neprekidno trajala do samog zatvaranja glasačkih mesta. Poražavajuće mala izlaznost prvog dana, kao i drugog dana sve do kasnih popodnevnih sati, verovatno je bila razlog da srpski patrijarh Pavle, prvi put u životu glasa. Time je, faktički, apelovao na neodlučne građane da i oni to isto učine. I zaista, visok intenzitet izlaska građana u poslednja tri sata omogućio je da se, ipak, pređe ustavom propisani cenzus i potvrdi, odnosno usvoji ustav.
Uspehu referenduma svakako je najviše doprinela okolnost da su sve parlamentarne stranke jedinstveno usvojile predlog ustava i da su, mada nejednako intenzivno i ubedljivo, agitovale za njegovo usvajanje tokom referendumske kampanje. Zatim, da je bila vrlo intenzivna medijska kampanja preko skoro svih najvažnijih javnih glasila, u kojoj su aktivno učestvovali najviši državni funkcioneri i partijski lideri i mnogobrojne javne ličnosti; da su novi ustav podržali najviši crkveni velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve, Katoličke crkve, kao i Islamske zajednice; da je to učinila i Srpska akademija nauka i umetnosti, sindikati, kao i Evropska unija. U bitne razloge uspeha referenduma, svakako spada okolnost da je u preambuli ustava snažno istaknut značaj Kosova i Metohije, kao neodvojivog dela Srbije, što je dodatno podstaklo znatan broj građana da izađu na referendum i glasaju za usvajanje novog ustava.
Na drugoj strani, na bojkot referenduma pozivale su nekolike male vanparlamentarne stranke iza kojih jedva da stoji pet-šest odsto birača, kao i nekoliko nevladinih organizacija, čiji je glavni argument bio da je predlog ustava nelegitiman zbog izostanka javne rasprave.
Postavlja se, onda, pitanje zašto je ustav jedva, u poslednjem trenutku, prošao na referendumu. Od mnogobrojnih mogućih razloga, kao najvažniji mogu se identifikovati sledeći:
Prvi je činjenica da ustav, sam po sebi, za običnog birača nije posebno ubedljiv razlog za izlazak na glasanje. Naime, ogromna većina građana ne razume značaj ustava, još manje njegovu sadržinu. Za razliku od ustavnog referenduma, kad se sprovode izbori, veliki broj građana identifikuje, prepoznaje svoje konkretne životne interese i uverenja u programu i predizbornoj stranačkoj kampanji. Pri tome treba imati na umu i opštu tendenciju porasta izborne apstinencije u Evropi i u nas.
Drugo, znatan broj građana nije poverovao u kvalitet i iskrenost postignutog jedinstva parlamentarnih stranaka o predlogu ustava, pogotovu što su te iste stranke, takoreći sutradan, u toku referendumske kampanje, agitovale za svoje uže partijske interese, polemišući o tome kada i koje izbore treba održati na osnovu novog ustava.
Treći, veoma važan razlog jeste to što je deo pristalica pojedinih partija tzv. demokratskog bloka, prosto bojkotovao referendum za novi ustav koji su predložili i za koji agituju radikali i socijalisti. Tim više što ih je na referendum sa mnogobrojnih plakata pozivao haški optuženik, lider radikala Šešelj. Verovatno je iz tih i dodatnih taktičkih partijskih razloga agitacija DS i njenog predsednika, ujedno i predsednika republike, kao i SPO, bila dosta mlaka, neubedljiva i daleko manje intenzivna nego agitacija DSS i radikala. Uz to, veliki broj tvrdih monarhista bojkotovao je referendum zbog toga što ustavom nije uvedena monarhija kao oblik vladavine.
Četvrti razlog je dosta neujednačena i protivrečna stranačka agitacija za novi ustav. Dok su jedni u prvi plan isticali da novi ustav znači diskontinuitet sa Miloševićevim nasleđem i ustavom, drugi su ga podržavali tvrdeći da on znači kontinuitet sa dosadašnjim ustavom.
Peti razlog je veoma niska izlaznost u Vojvodini, naročito u opštinama u kojima ubedljivu većinu birača čine pripadnici nacionalnih manjina. Za to su prvenstveno odgovorni vrhovi pokrajinske vlasti, uključujući i Izvršno veće, koji su, ne samo tražili već i nagoveštavali da će Vojvodina dobiti mnogo širu autonomiju, pa i ona prava koja nijedna autonomija u Evropi nema, a to je sudska vlast. Delu pripadnika nacionalnih manjina verovatno je veoma smetala i formulacija da je Srbija država srpskog naroda.
Šesti razlog za apstinenciju dela birača verovatno je izostanak javne rasprave o predlogu ustava.
Sada je bitno samo to da je referendum uspeo i da će narednih dana, verovatno 8. novembra 2006, na Mitrovdan, biti svečano proglašen novi ustav Republike Srbije, kao i ustavni zakon za njegovo sprovođenje. Njegovoj legitimnosti se ne može staviti nikakav suštinski prigovor, jer je iza predloga ustava stala cela demokratski izabrana Narodna skupština, a usvojilo ga je 53,4 odsto ukupnog broja birača na referendumu. U Evropi se, na primer, samo u Švajcarskoj ustav potvrđuje na referendumu. Takođe, na majskom referendumu o državnoj nezavisnosti Crne Gore, za nezavisnost je glasalo svega 1,5 više od zakonskog cenzusa propisanog na preporuku Evropske unije, ili oko 45 odsto od ukupnog broja birača, pa njegovu legitimnost niko ne dovodi u pitanje. Uostalom, legalno izražena većinska politička volja građana jeste autentični oblik demokratije. Referendum u Srbiji je to potvrdio.
if(!window.goAdverticum)document.write('');if(window.goAdverticum)goAdverticum.addZone(31711);
|
