Izvor: Blic, 12.Jan.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uspomene upućene samom sebi
Uspomene upućene samom sebi
Veoma sam iznenađen ovolikim brojem novinara koji su došli', kaže Ljuba Tadić komentarišući prisustvo velikog broja novinara na konferenciji za štampu, održanoj juče u 'Ateljeu 212' kada je najavljena premijera predstave 'Poslednja traka' Semjuela Beketa u njegovom izvođenju. I dodaje: 'Pa veliki broj njih se nije ni rodio kada sam osamdesete završavao svoju karijeru stalno angažovanog glumca.' Govoreći o razlozima zbog kojih se odlučio >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << za komad 'Poslednja traka', Ljuba Tadić kaže: 'Dugo me proganja ova Beketova drama koju sam pisac nije naročito cenio, niti ubrajao u vrhove svog dela, ali se meni veoma sviđa.'
Šta je naročito u njoj zbog čega ste odlučili da je igrate?
- Želeo bih, pre nego što odgovorim na to pitanje, da napomenem da nije reč o monodrami, već je reč o drami u prvom licu. Što se tiče razloga zbog kojih sam se odlučio da igram baš ovaj komad, oni su brojni. Počev od onih zbog kojih smo pre skoro pedeset godina igrali 'Godoa'. Međutim, ako je pozorište u Beogradu uspelo da ovlada mukom, ovlada ćutanjem i tišinom, onda ga je tome naučio Beket. Sami ste režirali ovu dramu u prvom licu, zašto ste zaobišli pomoć reditelja, ili nekog drugog saradnika?
- Ovolike godine sam se bavio glumom i samo glumom i nikada nisam režirao. I za to vreme sam sarađivao sa mnogim rediteljima. Po mom razumevanju stvari, pozorište je uvek bilo susret pisca, to znači reči, i glumca. U međuvremenu se pojavila grupa poslednjih-pristiglih-u-pozorište, dakle reditelja, koji su uveli nove običaje. Reditelj, naime, bira komad, potom izabere glumce i to saopšti upravniku. Ovde je situacija bila obrnuta, ja sam našao komad i izabrao sam sebe, tako da je saradnja bila nemoguća. Pomalo se naravno i šalim, ali je nešto od toga i istina. Šta vam je bilo najvažnije u nastojanju da 'rešite' ovaj komad?
- Namerno sam izbegao da u programu predstave piše režirao Ljuba Tadić, već će stajati 'Po Beketu sredio i igra...'. Moj odnos prema ovom komadu, ali i prema načinu na koji ga treba igrati, potiče iz jedne druge predstave. Na jednom Bitefu 'Berliner teatar' je, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, izveo predstavu 'Čekajući Godoa', u režiji Semjuela Beketa. Bio sam iznenađen tačnošću sa kojom je pratio didaskalije. Na primeru ovog komada to izgleda ovako: ako piše - 'Krap odšeta četiri, pet koraka, i potom se vrati' - tako i bude; potom piše - 'Ćuti deset sekundi' - on stvarno toliko ćuti. Znači, ja sam se u svojoj predstavi uglavnom oslanjao na Beketova uputstva jer su ona precizna i razrađena do detalja i po mom mišljenju dovoljna. I odlučio sam da ga, onoliko koliko sam mogao, striktno pratim. Kada sam malopre govorio o rediteljima i zašto ih nisam angažovao, imao sam u vidu i to da ni po koju cenu nisam želeo da pravim spektakl. A reditelji to vole.
Šta je po vašem mišljenju danas ostalo od apsurdnog u Beketovim dramama, apsurdnog koje je ponekad dostizalo razmere ideologije?
- Beket se pojavio u prošlom veku i zajedno sa Žarijem, Joneskom, Ženeom i drugima bio vodeći pisac toga doba. Bio je avangardni pisac. I on je bio zaista nov. Njegova drama 'Čekajući Godoa' je izazvala šok u celom svetu. Pripremajući tu predstavu u Beogradskom dramskom ‘55. godine, mi smo padali u nesvest. Ta drama je bila prepuna ćutanja, praznih mesta, sa kojima mi nismo znali šta treba da uradimo. Danas je Beket klasika. I može se čitati na sto načina, čak i kao komedija. U komadu 'Poslednja traka' glavni junak Krap kopa po svojim sećanjima i uspomenama, seća se nekih ljudi, ali i žena sa kojima je bio?
- On pored ostalog kaže: 'Upravo sam preslušao traku ovog jadnog malog buzdovana koji je nekada bio ja, prosto ne mogu da verujem da sam bio takva budala.' Te reči su naravno upućene samom sebi i odnose se na Krapa kada je imao trideset i nešto godina. I na vreme kada je bio sa nekim ženama. Sada se toga seća i to sećanje ga muči. Njegovo priznanje da je nekada mogao a drugi put nije, i potom priznanje da, kako kaže: 'Ovog puta nisam mogao, ali je to ipak bolje nego da sam je šutnuo', meni zvuče prilično poetično. A kako ste se odnosili prema Krapovom ludilu, jeste li ga uvažili ili eliminisali?
- Krap jeste pomalo i ludak, ali sam ja izbegavao da teram to ludilo, jer će se ono videti iz samog teksta. Ponavljam, ovaj komad sam radio sa ambicijom da sledim Beketa. Međutim, Krap je takav junak koji je na prvi pogled namćor, ali on delom i voli svoja sećanja koja nisu prosta. On se rado seća tih žena sa kojima je bio i kaže: 'Bio sam srećan sa En' i onda se pita: 'A ona?' Uskočili ste u predstavu, što je samo po sebi neobično s obzirom na vaš renome, ugled, pa i godine, ako dozvolite?
- Ja sam bio u podeli za 'Karolinu Nojber', čak sam bio počeo i da radim tu ulogu, i onda sam se razboleo. Umesto mene, tada je uskočio pokojni Branko Pleša, sada ja umesto njega. Lako sam prihvatio to uskakanje, samo sam pitao upravnika Svetozara Cvetkovića ko će da uskoči umesto mene. Sve zajedno to me podseća na jednu situaciju iz Beketovog 'Godoa'. Vladimir kaže Estragonu: 'Hajde da se obesimo', a ovaj ga pita: 'Kako?' On odgovori: 'Za neku granu, a ti ćeš me vući za noge.' Onda Estragon pita: 'A ko će mene vući za noge?' Beket je bio pisac savim drugačiji od svega što je postojalo do tada. Postoji li šansa da se desi nešto slično uskoro?
- Postoje danas mnogi poznati i novi pisci koji su popularni, evo novine pišu da su pozorišta puna, da publika gleda Mojsilovićku, da gleda Gorana Markovića, Biljana Srbljanović je valjda van konkurencije. Ja sam gledao te predstave i neke od njih uopšte ne razumem. Ali zašto da ih razumem, imam valjda pravo na to. Eto, to su novi pisci novog doba. Da li ste ironični?
- Šta mislite? Niste prihvatili obeležavanje svog glumačkog jubileja. Zašto?
- Ne razumem razloge za slavlje. Zatim, to je sve zajedno dosadno i sramota, a ja sam stidljiv čovek. Zašto čovek danas da slavi? Nekada su glumci slavili jer su prilikom tih slavlja dobijali neke nagrade, bilo je i para. Zašto to činiti danas? Ja nisam neki pristalica efemernosti glume, ona živi u vremenu, što kaže Alber Kami - sad i nikad više. Ode glumac, ali ode i njegova publika. Zauvek odu, i šta ostane od tih predstava. Današnja publika se ne seća predstava iz osamdeset i neke godine, mnogi se nisu bili ni rodili i zašto bi ih ja sada zamarao nekim svojim jubilejom, nekom predstavom za koju možda nisu ni čuli. Meni je drago što vidim da mladi ljudi danas vole pozorište, da se interesuju, da se raspituju o svemu, čak i o tome kako je nekada bilo. Ali, pustimo ih neka prave svoje predstave. Željko Jovanović
.jpg)
