Izvor: Vostok.rs, 26.Apr.2016, 10:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uspomene jednog vazduhoplovca
Autor: Nemanja Baćković
Ilustrator: Darko Grkini
Zabavnik
Napad Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju dvadesetšestogodišnjeg poručnika Velizara Velju Vučkovića zatekao je na mestu ađutanta 62. bombarderske grupe i izviđača 204. bombarderske eskadrile, iz sastava 1. vazduhoplovnog puka. Ova formacija, opremljena lakim engleskim bombarderima-izviđačima „bristol blenhajm”, bila je smeštena na ratnom aerodromu kod Bijeljine. Tu su piloti proveli skoro ceo 6. april, prvi dan rata. Beograd je bio u plamenu, preko granica su sa svih strana nadirale jake motorizovane kolone, a pilotima nisu stizala nikakva naređenja. Dovoljan znak kakvo rasulo vlada. Krive su bile i slabe veze, a bilo je i dosta diverzija na avionima, kao i otvorene izdaje i bežanja neprijatelju.
Konačno, negde predveče, stiglo je prvo naređenje iz komande: da se bombarduje Sofija. To je trebalo da bude odmazda za napad na Beograd. Vučkoviću i ostalim oficirima-letačima odmah je bilo jasno o kakvoj se besmislici radi. Ako bi se nekako i probili do bugarske prestonice, povratka im sigurno nema, što zbog nedostatka lovačke pratnje, što zbog jake protivavionske odbrane sa zemlje. Ipak, naređenje-izvršenje, pa je osoblje počelo da priprema avione. U ponoć je ta suluda zapovest zamenjena drugom. Prvo da se napadne kolona koja nadire iz Rumunije, a ako tu iz nekog razloga izostane uspeh, da se neprijatelj bombarduje kod Krive Palanke. I sve to takoreći naslepo, nije bilo ama baš nikakvih podataka o snazi Nemaca, ni o tome gde se nalaze, čak ni o vremenskim prilikama na putu i na mestu napada. Zato je komandant puka, pukovnik Ferda Gradišnik odredio jedno odeljenje za izviđanje i bombardovanje. Za njima bi poleteli drugi. Komandant trojke bio je komandant 62. bombarderske grupe, major Krsta Lozić, koji je za izviđača uzeo Velju. Desni pratilac narednik Žika Jovanović, sa izviđačem Brankom Glumcem, a levi narednik Milan Pavlović.
Kolona na vidiku
Poleteli su malo posle 6 sati ujutru 7. aprila. Zadatak u Rumuniji nije obavljen, nisu naišli na kolone, pa su okrenuli na jug. Niski oblaci, na oko 200 do 300 metara, ali se vrhovi brda vide. Čist pogled. Velja je svedočio da su se odlično videli sa pratiocima, mahali rukama. Preleteli su Vranje, da bi gotovo došli do grebena planine Kozjak, paralelno putu Kriva Palanka–Kumanovo. Greben su preleteli na maloj visini, takoreći trbuhom aviona češajući vrhove drveća. Kako je pred njima pukao pogled, ugledali su put. Desetak kilometara je prav kao strela. I pun motornih vozila. Nemačkih! Konačno su ih našli, ali šta sada?
Velja je pilotu naredio da krene nalevo, na Krivu Palanku, kako bi nemačkoj koloni zašli za leđa. Prošli su grad severno, u polukrugu obišli ka Bugarskoj i od Ćustendila krenuli ka Stracinu i koloni. Sve na visini od 300 metara. Kako su naletali na onaj pravac, na nekoj od serpentina videli su otvoren putnički automobil pun oficira. Verovatno se radilo o komandnom vozilu. Izviđač ga je pokazao pilotu, ali je bilo kasno da ga tuku prednjim mitraljezima. Zato je Lozić malo nagnuo avion na desnu stranu, kako bi mitraljescu stvorio bolji položaj za gađanje. Ovaj je odmah osuo paljbu po automobilu. Automobil je zaustavljen, oficiri su poiskakali, ali nisu mogli da mrdnu zbog useka pored puta. Velja je video neke od oficira kako padaju, pogođeni.
Trenutak kasnije naišli su na pravolinijski deo puta. Motorizovana kolona ga je potpuno zakrčila, bombarderi teško da su mogli da požele bolju metu: ravan put, vozila nemaju gde. Lozić je komandovao da se formacija raziđe i postroji u kolonu po jedan, kako bi bombardovanje imalo još više uspeha. S visine od 300 metara pikirali su na kolonu do na visinu od dvadesetak metara. Međutim, nikako da se usklade s ravnim putem. Prvo su leteli malo u stranu, levo za oko četrdeset metara, a kada je Vučković naterao pilota da uhvati pravac, ovaj je prešao na desnu stranu, sada za dvadesetak metara. Već tada su bili nad neprijateljem. Više nije bilo vremena za ispravke. Velja je video Nemce kako se iz gomile raštrkavaju kud koji, samo što dalje od vozila. Tada je počela da dejstvuje i protivavionska odbrana kolone, bombarderi su uleteli u baražnu vatru.
Vučković je to uporedio sa letenjem kroz prostor pun usijanih kokica, a pleh aviona samo puca od pogodaka. Brzo ispušta bombe nad kolonom. Jednu, drugu, treću, četvrtu, sve od 100 kilograma. Video je jedan pogodak, pravo u gužvu Nemaca. Tela lete na sve strane. Učinak ostalih bombi nije imao kad da gleda, pošto je vatra sa zemlje postala paklena. Prodrao se pilotu da je gotovo i da beže u pravcu planine. Do Kozjaka ima deset kilometara. Pilot pita gde su pratioci. Velja vidi jednog, narednika Jovanovića. On je leteo odmah iza njih, pa je, videći gustinu vatre u koju upravo uleće, odmah izbacio sve bombe i krenuo za vođom. Treći, Pavlović, takođe je izručio bombe, ali je onda pokušao manevar nalevo. U zaokretu je celu površinu aviona izložio neprijateljskoj odbrani, pa se izrešetan kasnije jedva dovukao do Niša.
Natrag!
Dva aviona su u niskom letu podilazili Kozjaku. Baš negde pri vrhu grebena, Velja je bacio pogled na kontrolnu tablu. Sledio se. Tek tada je primetio da kontrolne lampe pokazuju da je bacio samo jednu bombu od 100 kilograma, dok su tri još uvek u avionu. Kako, zašto, mora da je došlo do diverzije na zemlji, kad su bombe pakovane? Ipak, brzo mu je sinulo. Na tabli su dva reda prekidača. Gornji red za dvanaest malih bombi, donji za četiri velike. Mogao je da pusti ili sve odjednom ili jednu po jednu. Odabrao je ovo drugo, budući da je učinak bolji nego da se sve sruči na jedno mesto. Upaljač za prvu bombu pripremio je još tokom leta od Bijeljine i samo je čekao da pritisne dugme, pa da bomba padne. Ostale je nameravao da aktivira kad ugleda neprijatelja. U žaru borbe to je zaboravio da uradi, pritiskao je prekidače za male bombe i sad se vraćaju na aerodrom puni. Šta će, kud će s bombama?
Da se vrate nad kolonu koja spremno očekuje novi napad gotovo da je ravno samoubistvu. Da bombe vrate u Bijeljinu? Sramota od drugova. Bio je nad neprijateljem i nije bombardovao. Da ih izruči u planinu? Opet, sramota, videće pratilac. Prošlo mu je kroz glavu da se baš sa njima smejao Italijanima koji su, u ratu protiv Grčke, bacali bombe u planinu kod Bitolja. Smatrali su to neviđenim kukavičlukom. Dakle, ostaje samo da se vrate i izvrše zadatak do kraja.
Nekoliko sekundi tišine, i obratio se pilotu:
– Natrag!
Lozić je bio gotovo siguran da je Velja poludeo. Jedva su se izvukli iz baražne vatre, a on ga sad tera da se vrati u pakao. Izviđač mu je objasnio da nisu izručili tri velike bombe. Lozić je podigao ruku da ga udari, ali se zaustavio. Ipak, nije ni za živu glavu hteo da okrene avion. Velja opet komanduje povratak. Lozić neće. Treći put urla i pilot okreće letelicu. Ni on nije imao kud. Vratili bi se puni na aerodrom i izviđač bi raportirao da pilot nije hteo da posluša naređenje. Ako ga ne bi streljali zbog kukavičluka, samoubistvo zbog sramote teško bi izbegao. Zato – u napad, nema druge. Isplanirali su da sada samo nadlete kolonu, da preseku put, bace bombe nad neprijateljem i brzo pobegnu.
Olovna kiša
Opet su leteli nisko, veoma nisko. Provlačili se kroz klisure i preko brda, krešući vrhove drveća. Pratilac im je bio za repom. Nije imao pojma zašto se komandant vraća nad nemačku kolonu, ali gde sme da ga napusti nad bojištem. Ako ne sme da napusti, da psuje sme, i te kako. Tako se i radio-veza orila od najsočnijih psovki i upita o duševnom stanju komandanta. Izviđač Vučković već je video put u daljini. Načičkan vozilima, a znao je da ih protivvazdušna sada spremno čeka.
Dok su bili u naletu, isprečilo im se neko brdo. Malo veće, široko i zaravnjeno, gotovo mala visoravan. Pilot je krenuo da diže avion da bi ga nadleteo. Opet, sasvim nisko, deset do petnaest metara. Kada su bili na samoj ivici zaravni, Vučković je ugledao tenkove koji su potpuno prekrili vrh brda, desetine njih. Posade izašle, odmaraju. Velja se kasnije sećao nekog Nemca, koji je s rukama u džepovima, raširenih nogu stajao pored tenka i zverao u avion. Čak je počeo da im maše. Bio je siguran da su njegovi, jer koji bi ludak nadletao oklopnu kolonu, i to bez ikakve podrške? „Blenhajm” je leteo tako nisko da je posada gotovo mogla da mu vidi beonjače. I kako je razrogačio te iste oči, kad je shvatio da na avionu nisu iscrtani crni krstovi.
Tada je Velizar dreknuo pilotu na uvo da nadleću tenkove. Dohvatio je prekidače za bombe, sa sekundom razmaka. Više nema greške. Kao kad kamen padne među vrapce. A taj kamen je bomba od 100 kilograma. S te visine do eksplozije dolazi za dve do tri sekunde. „Blenhajm” je bio u velikoj opasnosti da strada od parčića sopstvenih bombi. Pratilac je malo zaostao, nije ni video tenkove. A onda je počeo da urla od sreće. Iz daljine je izgledalo kao da celo brdo leti u vazduh, a nad tim paklom leti „blenhajm”. A onda je video i tenkove i tela, i shvatio zašto Vučković pušta bombe nad tim proplankom.
Kad je „blenhajm” proleteo brdo u plamenu, naišao je pravo na zaštitu kolone. A oni su čekali s prstom na obaraču. Čuli su zvuk aviona, ali nisu znali s koje strane doleće, a ni čiji je. Onda su zapazili plamen i avion koji doleće pravo na njih. Nisu oklevali. Nebo je počelo da seva od trasirnih, svetlećih zrna. A traser je svaki peti ili deseti metak, što će reći da se na njih sručio uragan. Pilot Lozić obrušio je avion prema zemlji, onda ga odjednom propeo, pa na stranu i opet obrušio, sve u pokušaju da manevrom izbegne paljbu sa zemlje.
Ipak, svi u avionu čuli su kako meci dobuju po limu kao olovna kiša. Najzad su preleteli opasnost, a svetleći meci su ih još uvek sledili i prestizali. Još je ostalo da prođu zaštitnicu, i pakao se opet otvorio. Vatra iz svih cevi, kao da joj nema kraja, ali je avion nekako uspeo da se probije. Ni onima unutra nije bilo jasno kako.
Nebesko lutanje
Okrenuli su prema Zebrnjaku. Taj spomenik pored Kumanova bio im je orijentir. Od njega natrag na sever, prema Bijeljini. Velizar nije hteo da traži kartu, koja mu je u onom tumbanju pri borbi ispala negde na pod aviona i ko zna gde završila. Nije ni bilo potrebe. Levo Kopaonik, desno Morava, ne mogu da zalutaju. Greška...
Ispostaviće se da je pilot nesvesno malo okrenuo udesno. To niko nije primetio. Ubrzo se pred njima pojavio jedan greben, pa reka, za koju je Vučković pomislio da je Zapadna Morava, kod Trstenika. A to je mislio i pilot. Računali su da je Kraljevo tu negde. Međutim, pojavio se neki grad. Reka, nekoliko mostova. Nisu imali pojma gde se nalaze. Pilot je počeo da viče, mislio je da su iznad Skoplja. Velizar je tvrdio da nije Skoplje, nigde nema vrhova Šare. Obojica su onda bili sigurni da su zalutali u Bugarsku i samo su čekali da im se nakače tamošnji lovci. U poslednjem trenutku Vučković je primetio jednu planinu sa zaravnjenim vrhom, kao zaravnjena kupa. Tu planinu je gledao kao dete. Iznad Niša su, njegovog rodnog grada. Nastavili su ka matičnom aerodromu. Jedino pratilaca nije bilo nigde. Pomislili su da je i Jovanović oboren. Ili ih je izgubio. Kako god, oni moraju da produže do Bijeljine.
Sleteli su, jedva. Sačekao ih je pukovnik Burazović, da čuje prvi ratni izveštaj. Izljubio ih je, a Velja je dobio naređenje da odmah podnese izveštaj. Gde je neprijatelj? Ispriča on šta je sve video, koga su bombardovali i gde, a pukovnik odmah seda u avion i kreće u Komandu vazduhoplovstva, da raportira. Na nesreću, usput je u magli udario u Cer. Izveštaj nikad nije stigao tamo gde treba.
Nedugo za prvim avionom, u Bijeljinu je sleteo i Jovanović. Na trbuh i bez točkova, izbušen kao sito. Posada je od iscrpljenosti bukvalno ispadala iz aviona. Popodne je stigao i treći avion, iz Niša, gde su ga donekle zakrpili. Ekipa je opet bila na okupu. Leteli su koliko god su mogli, ali ne zadugo. Rat se okončao za nepune dve nedelje, kapitulacija je potpisana. Vojska je oterana u zarobljeništvo.
Velizar Vučković nekako je uspeo da izbegne sudbinu nemačkog sužnja i gotovo ceo rat proveo je u rodnom Nišu. Posle rata radio je u Opatiji, odakle je 1952. godine prebegao u Italiju, pa kasnije u Brazil. Devedesetih godina dvadesetog veka živeo je u Nemačkoj, gde je objavio svoja sećanja pod nazivom „Hronika jednog vazduhoplovca”. U ovoj knjizi je sačuvana priča o junaštvu bombardera 204. eskadrile.
Autor: Nemanja Baćković
Ilustrator: Darko Grkini
Zabavnik
