Izvor: Blic, 02.Avg.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uskoro anketni odbori i na pijacama
Uskoro anketni odbori i na pijacama
Naši mudraci malo čemu mogu podučiti narod, ja čak pouzdano tvrdim da oni sami treba da uče od naroda - reči su velikog F. M. Dostojevskog koje je pisac Dragan Lakićević uvrstio u svoj izbor misli ovog književnika 'spakovan' u knjigu koju je objavila izdavačka kuća 'Dereta', a za kojom vlada veliko interesovanje. No, uz to, očigledno interesantno štivo, Lakićević je u kratkom roku objavio i takozvane pesničke priče 'Porodični >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << azbučnik' kao i veoma značajnu monografiju 'Manastir Morača 1252 - 2002.' Govoreći o činjenici da je posle više izdanja 'Porodičnog albuma', takođe u izdanju 'Derete', objavio i 'Porodični azbučnik' Lakićević kaže da je 'Album' u neku ruku njegova porodična istorija.
- Zapravo, to može biti svačija porodična mitologija po principu slika u foto-albumu. Na osnovu tih likova, prizora, uspomena, to jest dokumenata - ispričao sam neke važne, presudne i uglavnom tragične povesti našeg podneblja i čoveka. Sa druge strane, 'Azbučnik' sadrži imena i pojmove o kojima postoji priča, sudbina - na granici epopeje i legende. I, mislim da je dovršena celina. Moram priznati da razmišljam o nekom nastavku ali ako se nove priče pojave, zvaće se drukčije. Koliko je u ovim pesničkim pričama dokumentarnosti i istinitosti?
- Meni se čini da je sve sami dokument i istina. Doduše, kad prođe toliko vremena i kad se književno ispriča - svaka istina liči na legendu. Gotovo sva imena su prava, a 'sve srećne porodice liče jedna na drugu...'. Da li ste možda imali nesporazume sa svojim junacima ili sa onima koji su ih drukčije upamtili?
- Pomisao na nesporazum uvek postoji. Uvek neko samo sazna da je on, ili neko njegov - u knjizi. Čim sazna da se u priči našao zato što je izuzetan, neobičan, jedinstven - nesporazum nestaje. Kad pročita, pa vidi to obilje ljubavi i istine - biće još i sporazuma, a to i jeste je udeo književne umetnosti, poezije.
Ko su i kakvi su, zapravo, vaši junaci?
- Nalik prirodnim pojavama. Eto, čovek je kao šuma i kao livada i kao kuća i kao sneg. Neophodan i snažan, ali privremen i tragičan u isto vreme. Jak i nemoćan - u kandžama istorije i nesreće. Jedino u dobroj priči ima večiti spomenik. A dobre priče nema bez dobre ljubavi, bez obzira na njen ishod.. Zar ne? Verovatno...
- Nije verovatno nego je sigurno tako. Gotovo u isto vreme sastavili ste, za samo nekoliko meseci, veliku 'Književnu spomenicu manastira Morače 1252-2002'. Knjiga ima preko 300 strana zapisa, tekstova, književno-istorijskih priloga o 750. godišnjici postojanja Morače. Kako ste to postigli?
- I ta 'Spomenica' je 'porodični album' - sedam i po vekova srpske pravoslavne reči i tradicije koju znači Morača, zadužbina Nemanjića iz 13. veka. Bilo mi je lakše nego drugima, jer sam ja kraj Morače odrastao i manastir me svojim sjajem pripremao za ovaj posao. I ovde je ljubav sve prevazišla, kako bi rekao sin kneza Lazara. Jesu li se i u prošlosti slavile godišnjice naših manastira?
- Ako i jesu, tada nisu postojale ovakve potrebe. Nekad je Moraču valjalo braniti od Turaka, a sada od dukljanskih Crnogoraca i bezbožnika, koje stvara režim. Pre pola veka, recimo, 1952. godine, u porti ispred manastira spaljeni su ostaci manastirskih knjiga i arhiva. Oni koji su to goreli nisu ni pomišljali da manastir ima sedam stoleća - mislili su da sve počinje od njih. Mnogi tako misle i danas. Mi imamo sreće - obeležavamo knjigama, otkrivamo da ipak sve nije izgorelo, niti da svete knjige mogu nestati. Danas je u Crnoj Gori domnantno pismo latinica, a Vi ste 'Spomenicu Morače' štampali ćirilicom?
- Na latinicu su nedavno prešli skorojevići i pomodari i režimski mediji, uglavnom oni koji ne znaju ni jedan strani jezik. Oni knjige ne čitaju. Da čitaju, videli bi nešto drugo i mislili bi drugačije. Uostalom, Morača je starija od Crne Gore. Na konferenciji za novinare rekli ste da je za Vas Ustavna povelja pisana u Morači od 1252. godine važeća i danas. Ipak, komisije na Povelji rade?
- To je neodgovoran posao ljudi koji su ogrezli u gluvoći i poroku vlasti, uz to korumpirani. Ako im je ostao i milimetar pameti i savesti, oni moraju znati da rade nešto nečasno i privremeno. Znaju li oni čime se igraju? Pomisle li na rodbinu, na komšije ili pretke? Kad bi zavirili samo u 'Spomenicu Morače', odmah bi podneli ostavke, otišli da se ispovede i kaju do kraja života. Svojevremeno, kada je gospodin Solana dolazio u Crnu Goru imali ste zanimljivu opasku da ‘ko ne sluša Njegoša slušaće Solanu’. Havijer Solana je nedavno posetio i Srbiju. Koji je vaš komentar ili viđenje?
- Mislim da je Solana sad došao da pomogne oko dodele Njegoševe nagrade koja, kao što je poznato, nije dodeljena ni jednom od dvojice kandidata (smeh)...eto, ostadoše bez nje i Brana Šćepanoviću i Milorad Pavić. Da je sada aktelni anketni odbor lik u nekoj vašoj knjizi kako bi se cela priča završila?
- Očekujem da se anketni odbori počnu formirati po pijacama i buvljacima i da rešavaju tamošnje probleme, jer neke krupnije stvari oni očigledno nisu sposobni da reše. Tatjana Nježić
