Izvor: Blic, 04.Dec.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
'Ušće' po meri čoveka
'Ušće' po meri čoveka
Gi Peri (41), po majci Francuz, po ocu Amerikanac, ima čak četiri diplome koje je stekao na 'Harvardu'. Najpre arhitekture, potom urbanizma, a da bi mogao da se bavi onim što želi, diplomatije i infrastrukture.
Danas je vasnik firme 'IN VI', sa sedištima u Londonu, Kanu, Varšavi i Beogradu, gde je trenutno angažovan kao spoljni konsultant na projektu uređenja nekadašnje zgrade Centralnog komiteta na Ušću, tzv. tornja od 23.000 kvadratnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << metara, uz još 52.000 kvm okolne korisne površine. Kada ste započeli karijeru?
- Još kao student radio sam na projektima olimpijskih centara u Barseloni, parka sa vodopadom u Benidormu, kada sam imao samo 21 godinu, zajedno sa Ričardom Bofilom, zatim na uređenju zelenih površina između Kana i Sen Tropea... Ali...
- Ali želja mi nije bila da budem samo arhitekta, već i da upravljam projektom, jer je to način da izvedem do kraja određenu životnu filozofiju za koju se zalažem. Imao sam sreću da upoznam vodeće arhitektima u svetu, kao što su Čarls Mur, Karlos Skarpa ili Maksimilijano Fuksas. A moja životna filozofija glasi: izmiriti arhitektonski izraz sa ambijentom i humanim potrebama, što smo izveli u Pragu, Varšavi i železničkoj stanici u Budimpešti.
Koji je vaš najveći uspeh?
- Dva puta sam dobio konkurs za obnovu obale Palma de Majorke, sa grupom španskih arhitekata i mojim studentima sa Harvarda gde sam inače gostujući profesor. Šta im trenutno predajete?
- Upravo držim seriju predavanja vezanu za moj najnoviji projekat - obnovu dela Kana koji treba da sačuva uspomenu na Pikasa budući da je slikar jedno vreme tu živeo. Šta u Kanu treba obnavljati?
- Svi misle Kan je dovoljno bogat grad da u njemu nema šta da se popravlja. Ali, i bogati gradovi moraju s vremena na vreme da se obnovljaju. Kakvo je u tom kontekstu vaše mišljenje o Beogradu?
- I Beograd treba obnoviti. U Srbiji ima dovoljno kreativnih arhitekata. Ali, vama nisu potrebni samo kancelarije i tržni centri, već oplemenjena sredina, nrp. staze za bicikle. Upravo ono što je predmet mog razmišljanja: kako grad učiniti poželjnim za život. Projekat revitalizacije tornja na Ušću i okruženja je sastavni deo tog plana?
- Da. Toranj na Ušću mi je bio veoma zanimljiv jer je simbol konflikta - onih koji žale za starim vremenima i drugih koji gledaju u budućnost. Bio sam član žirija koji se odlučio projekat fasade Branka Redžića, Đorđa Bobića i Dejana Sokolova, jer je delovao najviše optimistički. (Projekat zgrade je delo Dušana Milenkovića, iz `62, dok je statičar, prof. Ljubomir Vlajić) Sa kim se vi konsultujete?
- Uvek sa svojim studentima, jer oni su vizionari budućnosti i budući klijenti, takođe. Hoćete li sačuvati postojeći park na Ušću?
- Naravno. Ali, park će biti nalik Tivoliju u Kopenhagenu. Park ne doživljavam kao zeleni ekran, već kao prostor koji se koristi, za šetnju, vožnju bicikla i slično. Naravno, lepo bi bilo i da sadrži skulpturu. Odavno, skulptura više nije sastavni deo arhitektonskih ili urbanih projekata. Zbog čega?
- Zato što je sama arhitektura postala skulptura velikih razmera. Ali, ima i tu rešenja. Poput onih koje je promovisao Mis van der Roe. (Reč je o pesniku u arhitekturi koji koji koristeći nauku i tehniku sopstvenog vremena, stvarao lepotu, prim. nov.) Da li ste stekli određeni utisak o tome šta Beograđani žele?
- Stekao sam utisak da su Srbi veoma ponosni i to treba poštovati čak i u arhitekturi. Srpski duh je snažan i uz ponos koji se prenosi iz generacije u generaciju, rezultira ne prihvatanjem po svaku cenu onoga što je tuđe. Na primer, Poljaci integrišu strane ideje gotovo slepo verujući da je dobro sve što je američko, iako intimno to ne mogu da 'svare'. Milena Marjanović
