Izvor: Blic, 05.Feb.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Urazumimo se!
Urazumimo se!
Kao što je poznato, 15. februara biće obeležen veliki jubilej - 200 godina srpske državnosti. Kako kažu upućeni, biće to raskošna manifestacija koja će obuhvatiti čitav niz ‘prikazanija’, a između ostalog i pozorišni komad 'Skela' po tekstu Gorana Petrovića, u režiji Kokana Mladenovića. Opisujući ukratko ta dva veka i odgovarajući na pitanje na šta ga asocira sudbina srpskog naroda Goran Petrović kaže:
'Povod za nastanak dramskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << teksta 'Skela' je nesumnjivo značajan, 15. februar 1804. godine predstavlja vododelnicu u istoriji srpskog naroda. Ipak, mada je povod naročit, smatrao sam da tekst nužno ne mora da ima isključivo svečarski karakter, da ne mora da bude što vernija pozorišna ilustracija za istorijsku čitanku, još manje da ima elemente kakve priredbe, akademije ili folklorne inscenacije. Sve ove sadržaje ukupna proslava može i možda treba da ima, ali je književni, odnosno dramski tekst mesto za nešto drugo, on bi trebalo da bude kristalizacija naših protivrečnosti, pa i kristalizacija ljubavi i kritičnosti. Jer, nema bolje prilike da se opomenemo. Da se opomeno šta nam se sve događalo i da se opomeno šta nam se sve može dogoditi. Narodi, države i društva koji imaju pomno razabranu prošlost i pomno osmišljenu budućnost imaju i uređenu sadašnjost, jer sadašnjost nije ništa drugo nego trenutak dodira prošlog i budućeg vremena. Zato 'Skelu' pre svega karakterišem kao dvostrano opominjući tekst, a dva veka naše istorije kao koloplet hodočašća i lutanja, uspona i padova, napredovanja i nazadovanja... Kako tumačiti sam naslov 'Skela'?
- Sam naslov je višeznačan, možete ga tumačiti kao prevozno sredstvo kojim se krećemo od obale do obale i kao građevinsku konstrukciju uz koju se nešto podiže, u ovom slučaju jedan narod i njegova država. U tekstu između ostalog govorite o tome kako srpski jezik niko niti čita, niti uči, niti sluša, niti pamti. Kako se da živeti bez razumevanja sopstvenog jezika?
- Reč jezik možete razumeti i kao reč razum. Otuda, grčeviti poziv 'Naučimo jezik', kao motiv inače izrastao iz pesme Miodraga Pavlovića 'Naučite pjesan', čiji je stih moto 'Skele', otuda taj vapaj možete razumeti i kao poziv: 'Naučimo se razumu!', 'Urazumimo se!' Uopšte, 'Skela' je rešavana metaforično, ne rekonstrukcijom istorijskih događaja ili uvođenjem istorijskih likova. Jer, ne mogu se na tako malom prostoru pobrojati ni svi važni događaji, još manje sve neznane sudbine, recimo, onih koji su ostali sa ove ili one strane naših večito promenljivih granice. U duhu je moje poetike, a ne izneveriti poetiku zarad ovog ili onog interesa bio je jedan od ličnih imperativa, kroz veliko govoriti o malom, a kroz malo govoriti o velikom. Primera radi, promenljivost granica je iskazana kroz lik čoveka kojem je međa noću prešla preko grudne kosti i tamo ostavila beleg što stalno vređa i malo-pomalo se otvara u živu ranu.
Kroz lik neveste, kao i kroz neke druge likove, pišete o činjenici da se na ovom prostoru previše ratovalo. Mislite li da je reč o sudbini ili pak neko krvoproliće moglo izbeći?
- Sve više verujem da je sudbina u nas najčešće puki izgovor za nečinjenje. A stradanja je zaista bilo previše. U 'Skeli' ona nisu opisana direktno, što ne znači da se dramatičnost posledica ne oseća. Čak sam uveren da je ona dovedena do grča. Posebno kada se radi o ženskim likovima, onim ženama što nisu dočekale svoje mladoženje ili što su iz naših reka vadile kape sa svim mogućim obeležjima. Nameće se pitanje šta smo i da li smo išta naučili od istorije?
- Malo, veoma malo. Nekada mi se čini ništa. Možda zato što se od nas mnogo puta tražilo i što smo mi isto toliko puta pristajali da zaboravimo ono što je prethodno, možda zato što smo po prirodi kampanjci, oholo uvereni da se možemo provući tek tako, možda zato što je kod nas od priželjnosti češće na ceni da neko stalno, napadno diže dva prsta, da bude primećen, viđen, bez obzira koliko zna, ali će najpre biti zato što se veoma retko preslišavamo. Mislim, lično preslišavamo, svak sa samim sobom, pred ogledalom, tako da razabaremo šta to govorimo i vidimo kako postupamo. Skelom se voze i dva kockara koji gotovo sve vreme igraju karte...
- Skelom se dve stotine godina voze i dva kartaroša koji ništa ne primećuju, niti ih šta zanima osim sopstvene partije, nadgornjavanja i želje da jedan drugog pobede. Za njih su pale glave tek recke. Kao i za sve naše politikante. A kako teče saradnja sa Kokanom Mladenovićem?
- Odlično. Veoma sam zadovoljan. Kokan poštuje ideju teksta i na najbolji mogući način je nadograđuje. Možda je naša saradnja dobra i zato što on, imam utisak, pozorištu pristupa slično kao i ja književnosti; nikada nije zadovoljan brojem dimenzija, pa sve brusi, fasetira, tako da se jedna zamisao može prelomiti, suziti ili raširiti na bezbroj načina. Isto važi i za sve druge saradnike na ovom projektu, za Zorana Hristić, kompozitora, čija muzika kao da će biti vazduh ove predstave, ono što se ne vidi, ali bez čega se ne može, isto važi i za Borisa Maksimovića, koji je sjajno razradio osnovnu scenografsku zamisao, pri svemu je uklopivši u vidik sa platoa u Orašcu, te se na prvim skicama čini kao da je ona tamo oduvek i postojala... Zaključno sa gotovo dve stotine neposrednih izvođača, imresivnom ekipom od četrdesetak glumaca, čijoj sam prvoj čitalačkoj probi prisustvovao, lepo osećajući kako napisano postaje živo, potkrvljeno tkivo, toplije, vlažnije i ranjivije nego na papiru, a sve obgrljeno velikim horom pod upravom Darinke Matić-Marović. Tatjana Nježić
