Izvor: Politika, 13.Okt.2015, 08:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Upotreba sile
I jedna i druga velika sila manje su posvećene rešavanju problema fanatičnog terorizma. Mnogo više daju na očuvanje prestiža, pokazivanju snage i traganju za interesima
Davne 1962. Kenedi i Hruščov bili su simboli pregrevanja hladnog rata. Zamalo da se pobiju oko Kube, a ipak su nekako izbegli kataklizmični obračun u najavi. Kenedi beše harizmatični predsednik, onaj koji je ostvario američki san, a Nikita Sergejevič partijski aparatčik iz Staljinova šinjela, čovek >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji je prvi rušio njegov kult. Taj sudar danas izgleda kao patinirani film iz Kinoteke. Hladni rat je okončan raspadom Varšavskog pakta, Kenedi je sa svojom porodicom nestao, a ostalo je prokletstvo klana. Hruščov je smenjen i otišao je bez mnogo traga u sovjetskoj istoriji, izuzmemo li onaj obračun sa mrtvim Staljinom.
Odnos snaga danas sasvim je drugačiji, jer se drugačije i meri. Amerika je stožer alijanse, a Rusija se sama, bez čelne uloge u bilo kakvom vojnom bloku, uzdigla do sile koja je NATO-u u najmanju ruku ravna.
To pokazuje novo lice ruskog vojnog eksponiranja, ali da je to jedini parametar u merenju snaga, bio bi svakako nedovoljan. Da bi postala vodeća vojna sila, Rusija je prethodno morala da aktivira decenijama razarane ekonomske potencijale, informativni sistem, unutrašnju, spoljnu politiku i diplomatiju.
Ključni opit u odmeravanju snaga ogledao se najpre u ukrajinskoj krizi. Razlozi za njeno nastajanje i odvijanje su mnogobrojni i slojeviti, ali najvažniji je odbijanje Moskve da joj se alijansa suviše približi, odnosno da je otera dalje od svojih granica. I to je Lavrov jasno rekao: ako Zapad nastavi sa instaliranjem svojih sistema u blizini Rusije, svakako slede protivmere.
Sankcije su Rusiji svakako nanele štetu, ali su i osakatile privrede nekih zemalja koje su ih uvele. Ipak se smatralo, naročito u Vašingtonu, da će Rusija početi da posrće, pa će u skladu s tim i njena vojna moć biti relativizovana.
Na samom početku intervencije u Siriji Rusi su priredili Zapadu dva krupna iznenađenja: prvo, to što je do intervencije uopšte došlo, i drugo, tehnološka supremacija u pogađanju ciljeva „iz svih pozicija“
Postoje bar tri grupe razloga zašto se Putin sa svojim ratnim štabom odlučio na akciju. Prva, da zaštiti pozicije Rusije u Siriji. Da pokaže Amerikacima kako i Moskva ume da brani svoje nacionalne interese izvan matične teritorije. Druga, da proveri moć nove generacije borbenih sredstava i operativnu efikasnost intervidovske komande. Treća, da poruči najvećem mogućem protivniku da šale nema, i da Kremlj čini sve drugo, ali se ne šali.
Naravno da su se i ovde i na drugim mestima u svetu pojavile trijumfalističke, skoro euforične ocene o Putinovoj ličnoj snazi i njegovoj harizmi koja se nesmetano realizuje kao ubedljiva vojnička nadmoć. Kao i u svakom procesu građenja kulta, projekcija njegove moći je data u mitskim dimenzijama, ali njegov lični pečat u globalnom odnosu snaga svakako je ubedljiv i snažan.
Obračun s takozvanom islamskom državom već godinama je u tami i prašini. U Siriji, Libiji, na njihovim obodima, u virtualnom Kurdistanu, ne može se razabrati ko tačno s kim i protiv koga ratuje. Turska intervencija protiv terorista pretvorila se u napade na Kurde, koji uspešno ratuju protiv njih. Vašington optužuje Putina da manje gađa borce „islamske države“, a mnogo više sirijsku „umerenu opoziciju“.
Dakle i Rusima, i svima koji tvrde da je uništenje fanatika ključni cilj, nije lako da odrede mete, a to je, ako uopšte žele, još teže Amerikancima. Mada, samo bombama i krstarećim raketama posao se ne može završiti. Valjalo bi moćnim trupama više godina krstariti pustinjom, ali i jedna i druga velika sila imaju jako loše iskustvo sa oklopnim snagama i motorizovanom pešadijom na terenu. Lako je ući a skoro nemoguće izaći i pre toga proglasiti pobedu. Strategija bežanja od trijumfa nosi strašne žrtve i traume, ruski avganistanski sindrom je još gori od američkog vijetnamskog.
I jedna i druga velika sila, dakle, manje su posvećene rešavanju problema fanatičnog terorizma. Mnogo više daju na očuvanje prestiža, pokazivanju snage i traganju za interesima. Što je više moći, prostori ostvarivanja interesa su sve dalji. Čini se da uz otkrivanje odnosa snaga, koje Rusiji omogućuje prednost, za Moskvu više nema granica, čak i uz ljutito protivljenje Vašingtona i Brisela. Kremlj jedva da se i obazire na Obamu.
Prednost Moskve, čak i u relativno podjednako popunjenim arsenalima, jeste u operativnoj mobilnosti. Putinov Generalštab je u moći da svaku odluku donese neposredno i naredi njeno sprovođenje, dok NATO ipak postaje sve inertniji, i u vremenskoj stisci zbog mogućeg oklevanja ključnih članica, recimo Nemačke. U munjevitim akcijama koje su danas skoro isključivi model delovanja, vreme kao prostor je presudni faktor, a Moskva tom vrednošću raspolaže mnogo suverenije. Opstanak alijanse će svakako zavisiti od temeljne redefinicije njene operativnosti, a i to zahteva mnogo vremena.
Ma kolika bila nadmoć bilo koje sile, ona ne dovodi do dominacije, nego samo do ravnoteže realnih pretnji. Što se nas tiče, u odnosu velikih, nalazimo se na samoj margini sa sumnjivim savezništvima na obe strane. U projekciji mogućih sukoba niko neće ratovati za nas, ali, na sreću, ni protiv nas.
