Izvor: Politika, 14.Nov.2011, 01:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Univerzitet nije prost zbir fakulteta
Da li je došlo vreme da Srbija dobije državne univerzitete i da studenti prestanu da plaćaju ceh koegzistencije fakulteta i države
Imajući u vidu kontroverze koje se poslednjih dana čuju u vezi sa cenom univerzitetskih studija čini se da je neophodno da svaka rasprava na tu temu započne nepobitnom činjenicom – visoko obrazovanje je skupo, kvalitetno visoko obrazovanje je posebno skupo. Da bi se proverila ova tvrdnja dovoljno je recimo da se uporedi Šangajska lista univerziteta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa rang-listom koja bi bila napravljena prema ukupnoj sumi novca kojom univerziteti raspolažu. Otuda pitanje ,,kako doći do jeftinijeg studiranja” ima samo jedan mogući odgovor: nikako, osim ukoliko se ne želi da se kvalitet sasvim uruši.
Drugo je pitanje, međutim, ko i na koji način treba da obezbedi najveći deo neophodnih sredstava? I ono ima jednostavan odgovor: država, ukoliko je odgovorna i ima svest o tome da u uslovima nedostatka prirodnih resursa budući razvoj zemlje zavisi isključivo od spremnosti da se investira u obrazovanje. Sudeći po brojnim izjavama raznih predstavnika vlasti ne bi se moglo reći da naša država ne prepoznaje značaj ulaganja u obrazovanje. Problem,međutim,nastaje kada ovo deklarativno opredeljenje treba potvrditi u praksi. Pre svega, nedopustivo mali procenat koji se iz budžeta izdvaja za obrazovanje ni na koji način ne svedoči o stvarnom razumevanju države u pogledu značaja ove investicije. Pored toga, stoji činjenica da se čak ni ta mala nominalno opredeljena suma ne isplaćuje u celosti.
U kontekstu svih drugih aktivnosti vlasti ovakvo ponašanje države možda i nije iznenađujuće. Začuđuje,međutim,indolentnost univerziteta. Oni se, po pravilu, ne oglašavaju ni kada se raspravlja o budžetu ni kada im se na ime materijalnih troškova ne uplati ni deset odstopredviđene sume. Razlog ovom ponašanju treba tražiti u činjenici da u Srbiji zapravo ne postoje državni univerziteti. Dokaz tome je i činjenica da država sva finansijska sredstva usmerava direktno prema fakultetima. Razbivši moguće jedinstvo akademske zajednice država je stvorila arenu u kojoj se svaki fakultet bori za svoju dobrobit. Stekavši uverenje da bi svako zameranje državi moglo da pogorša njihov položaj fakulteti su odlučili da nedostatak sredstava prebace na teret studenata. Otuda se fakulteti stalno trude da povećaju kvotu samofinansirajućih studenata, visinu školarine i drugih dažbina. Kao rezultat ove politike neki fakulteti koji su trenutno tržišno atraktivni stiču izuzetno velika sredstva koja uglavnom ulažu u povećanje plata, dok neki čiji su programi možda i značajniji za budući razvoj društva ostaju i bez plata i bez grejanja.
Imajući u vidu iznete argumente nema sumnje da su studenti u pravu kada se žale na visinu školarine, kao i na druge dažbine. Ono što,međutim,zabrinjava je spremnost države da im izađe u susret, ne pominjući pri tome ko će da nadoknadi nastalu razliku u troškovima. Jednostranim smanjenjem školarine bez drugih mera sniziće se ionako upitan kvalitet visokog obrazovanja od čega zapravo niko neće imati koristi.
Umesto ove populističke mere država bi morala da se daleko ozbiljnije pozabavi pitanjem finansiranja. To bi pre svega zahtevalo da država napravi pregled strukture rashoda pojedinih fakulteta i ustanovi koliko zapravo košta kvalitetno obrazovanje jednog studenta na svakom od studijskih programa koji se izvode. Na taj način moglo bi se doći do prosečne cene studiranjana jednom univerzitetu. Ovako utvrđena školarina bi van svake sumnje bila niža od cene koju trenutno naplaćuju neki fakulteti. Ovaj pristup podrazumeva i da se ukupna finansijska sredstva usmere ka univerzitetu koji bi ih distribuirao prema usvojenoj strategiji razvoja, vodeći pri tome računa o potrebama države za stručnjacima pojedinih profila.
Utvrđena realna cena školarine omogućila bi i da se odredi koliki procenat jedržava u stanju da pokrije,a koliko bi morala da bude participacija studenata,kao što se to radi svuda u Evropi. I tek tada bi se moglo otvoriti pitanje uzimanja u obzir socijalnog statusa, dodeljivanja povoljnih kredita za studiranje i pronalaženja drugih sredstava koja bi omogućila školovanje svim mladim ljudima koji to žele.
Ovaj predlog podrazumeva da država konačno odluči da formira univerzitet. Izvesno je da ovaj predlog neće odgovarati pojedinim fakultetima, ali bi njegovim prihvatanjem Srbija prestala da bude jedna od ukupno dve zemlje u Evropi u kojima univerzitet predstavlja prosti zbir nezavisnih fakulteta.
*Profesorka univerziteta u penziji
Srbijanka Turajlić
objavljeno: 14.11.2011.
