Izvor: Politika, 12.Mar.2012, 11:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Unikati bez jeftine kreativnosti
Haljine, bluze, košulje, suknje, pelerine, sakoi, mantili, kaputi neponovljivih krojeva, nesvakidašnjih dezena, sašiveni od najraznovrsnijih materijala, ukrašeni unikatnim detaljima… pa onda ne čudi što su se dame istančanog ukusa okomile na eksponate prodajne izložbe na kojoj je stotinu dizajnera predstavilo svoja umetnička dela. Toliko žena koje vole da i garderobom odudaraju od klišea sreće se samo na omiljenoj im manifestaciji pod imenom „Moda za poneti”.
U novoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sezoni, prolećnom izdanju i posle duže pauze opet je uspela da izobliči dva sprata Evropskog centra za kulturu i debatu „Grad”. Pretvorila ih je u ogroman garderober, gde je mesta bilo za sitnice koje život znače i populaciju koja u njima uživa. Sve što u čemu bi neuobičajeno odevena dama paradirala glavnom gradskom štraftom, ležala na plaži, birala voće na pijaci, branila doktorsku disertaciju… od cipela do naočara za sunce kreativci su zapečatili maštom.
Da li majicu, pantalone, rukavice, broš, prsten, minđuše, rajf, kravatu, torbu, kaiš ili od svega po nešto dok ne opusti novčanik – motalo se po glavama nežnijeg pola raspoloženog da kupovinom unikata oplemeni ličnu kolekciju krpica koje se ne proizvode serijski i da su brend koštale bi tri tovara blaga.
Kamen, keramika, staklo, plastika, koža, pamuk, svila, saten, vuna, plastika… i od čega vrlo maštoviti ne mogu zamisliti, najmaštovitiji su uspeli da naprave nakit, garderobu, dekorativne predmete za ulepšavanje prostora. Ko kaže da se od bundeve ne mogu napraviti lampe nije kročio na ovaj bazar. A s njega su najsmeliji odnosili na ramenima torbe za koje bi se izdaleka reklo da su pravi predratni „telfunken” radio-aparati. Po principu „koliko para – toliko muzike” one nisu bile jeftine. Četvorocifrene cene istaknute na eksponatima potvrdile su da kreativnost košta. Najbolje su se prodavali broševi, minđuše i narukvice, ali nijedna tezga nije opustošena.
– Kad me pitaju zašto ogrlica košta 2.000 dinara ne mogu a da se ne nasmejem i objasnim da nije materijal jedino što naplaćujem. U cenu su uračunati dani rada, gomila ideja, razmišljanja, posvećenog rada. U izradi nakita ne koristim gotove proizvode. Svaku perlu pravim sama i nemam pojma kako će izgledati na kraju. Neke su ukrašene po ugledu na skulpture iz Lepenskog vira, na nekima su utisnuti pečati s persijskim motivima. Izmišljam, kombinujem oblike i boje, na glini ostavljam otiske u hodu dok mi se ne učini da bi sve što bih još dodala bilo suvišno – objasnila je Jelena Ristić-Opačić, po zvanju arheolog po opredeljenju dizajner nakita.
M. Simić-Miladinović
objavljeno: 12.03.2012
