Izvor: Blic, 17.Okt.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umetnost između čekića i nakovnja
Umetnost između čekića i nakovnja
Domaća istoriografija bogatija je, od nedavno, za studiju istoričara umetnosti Lidije Merenik, pod nazivom: 'Ideološki modeli: srpsko slikarstvo 1945-1968', jedno od retkih dela posvećenih odnosu ideologija i umetnosti tog perioda, koje će sutra biti promovisano, u 19 sati, u Kulturnom centru Beograda. Reč je o radu koji je, 1999. godine, odbranjen kao doktorska disertacija na Filozofskom fakultetu u Beogradu, dok je sada, u obliku knjige >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << objavljene u izdanju 'Beopolis'-a i 'Remont'-a, provocira i širu javnost. Položaj posleratne umetnosti autorka metaforički označava sintagmom 'između čekića i nakovnja', odnosno između potrebe da se ona autonomno razvija i konstante neizbežnih istorijskih, partijskih i političkih zahteva. Tadašnji razvoj modernizma imao je tri ideološke etape: nakon prve - socijalističkog realizma, usledilo je vreme zenita posleratnog modernizma, period liberalizacije sveukupne kulturne i društvene klime, dok treći predstavlja njegovu dekadenciju i kritiku.
Da li posledice ideoloških modela, koje tumačite u svojoj knjizi, osećamo i danas?
- Sva tri modela i četvrti koji sam posvetila Ivanu Tabakoviću, kao primeru nadideološkog delovanja, imaju svoje linije kontinuiteta, ali ne kao 'mainstream' primeri, već recidivi tih jezika i ideologija paralelno egzistiraju u kulturi. S jedne strane, ta prilično militantna retorika socijalističkog realizma primenjena je u kontekstu jedne nove ideologije 90-ih godina, znači, ta oštra retorika obračunavanja sa takozvanim unutrašnjim neprijateljem samo je promenila svoj ideološki bekgraund, i nije više bila u duhu tog pobedničkog komunizma iz ‘45. godine, već u službi nacionalizma u usponu, koji se razračunavao sa neistomišljenicima. Primera radi, Mediala je, 80-ih i 90-ih, čak i zloupotrebljena kao sredstvo jednog desničarskog netolerantnog stanovišta prema drugim oblicima umetničkog izraza, i u tom pogledu je i Šejkino delo kao i delo drugih članova Grupe instrumentalizovano. Niti kontinuiteta ovih i drugih modela se sustiču u nerazmrsivi čvor ideoloških polemika, vođenih od kraja 80-ih i naročito tokom 90-ih, a podstaknutih političkim događajima. Zbiva li se nešto sa njima, nakon 5. oktobra 2000?
- Teško je to reći, ali moja analiza upravo pokazuje kako neke progresivne umetničke struje mogu da se institucionalizuju i da iz jedne alternativne pozicije postanu oficijelne, a kasnije čak i balast za razvitak organizma umetničke scene. Verujem da je to pouka koju sada treba da imamo u vidu. Koliko u novije vreme patimo od uvezenih ideologija?
- Mislim da su i ta autistična struja koja je insistirala isključivo na potpuno izdvojenom nacionalnom biću, kao i druga, koja je sasvim negirala postojanje tradicije, ekstremi koji u svojoj suštini imaju totalitarnu ideju. Teško je govoriti o toj prethodnoj deceniji zbog realne izolovanosti koju smo trpeli... Besmisleno je kritikovati nekoga što je imao potrebu da vidi šta se dešava napolju. S druge strane, izgubili su se kriterijumi, jer samo posmatranjem drugoga možete da vidite - ko ste vi. Taj drugi je vaše ogledalo. Nisam sklona da osuđujem ljude koji su bili radoznali za svet, ali, kao što sam već rekla, bilo koja varijanta autizma i insistiranja na nepostojanju, s druge strane, nekog osobenog identiteta, u biti je totalitarna.
Koliko su nevladine organizacije imale udela u tome? - Svaka ideološka struja, koja je raspolagala novcem, podržavala je one umetničke tokove za koje je smatrala da treba da podstiče. Podržavljena struja zastupala je kulturnu politiku koja se, na kraju, rasula u smeši turbo kulture, kič kulture... U takvoj situaciji, nevladine organizacije pomagale su ono što je etablirana struja gurnula na margine. Doživljavam to, jednostavno, kao forsiranje potpuno različitih ideja. Najgore su tu prošli umetnici koji su ostali negde između, kao izdvojene individualne pojave. Pravo je pitanje - gde su sada oni? Da li i u najsvežijim kulturnim inicijativama ima iskupljivanja za totalitarističko vreme koje smo ponovo preživeli, kao što je to bio slučaj u doba negiranja dogmi socijalističkog realizma?
- Mislim da je iskupljivanje vidljivo u onim medijima i onim kulturnim institucijama koji su tokom 90-ih bili najmanje tolerantni i imali najmanje sluha za različitost. Ja to doživljavam kao etapu smirivanja savesti i pranja biografija. Vidi se to i u transvestiji identiteta raznih kulturnih institucija, naglo promenjenim strategijama, iznenadnom interesovanju za nešto što je kraj njih postojalo petnaest godina, a oni su otkrili prekjuče... Vidi se i u srastanju vladinog i nevladinog sektora... Ukoliko bi kulturne institucije ponudile model povratka, pre svega, etičkim osnovama i odgovornosti za sopstvene postupke, pa zatim i umetničkom govoru, onda bismo imali razloga da budemo zadovoljni. Šta bi bilo to etičko, u ovom smislu?
- Reč je o svesti o sopstvenoj odgovornosti u jednom važnom istorijskom trenutku, jer je period posle 5. oktobra vreme uspostavljanja kakvih takvih temelja nekog drugačijeg društva, koje bi trebalo da bude pravednije i odgovornije i sa mnogo više dobre volje svakog prema svakome. U takvim trenucima je odgovornost ljudi koji obavljaju javne poslove - ogromna. Da zaključimo o odnosu ideoloških snaga, danas?
- Mislim da trenutno postoji latentan ideološki sukob među različitim strujama, koje umesto da koegzistiraju, nastoje da postanu 'mainstream'. Lično, ako sam želela neke promene, želela sam ih u smislu da postoji pravi umetnički pluralizam, da se ne razmišlja više u kategorijama glavne struje i alternative. Bilo bi pogubno da stvari krenu oštro tim tokom borbe za ideološku prevlast. Ljubica Jelisavac
