Izvor: Politika, 24.Jan.2012, 00:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umetnost eksplodiranja
Šta bi se dogodilo da je „sve ono” u Boriku puklo? Ili da je Vuk Jovanović, čovek koji godinama uživa u najzamršenijim, no šarmantnim mitomanskim novelama, bio sasvim u pravu?
U Srbiji nas već stolećima pritiskaju kultovi mrtvih vladara, pa je i mitologija atentata neraskidivo vezana za njih. Crni Đorđe, Knez Mihailo, kraljevski par Aleksandar i Draga, pa i Zoran Đinđić, mrtvi su se učinili većima nego što su to bili na svojim prestolima.
Šta se sve menjalo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << posle navedenih legendarnih nasilnih smrti? Skoro ništa, osim što je tragedija postala sredstvo stvaranja istorije: posle Karađorđa došao je Miloš, posle Obrenovića vratili se Karađorđevići. Đinđića je zamenio Koštunica. Pretnja atentatima je ostatak besmrtne iluzije da ovu državu čine vođe, a ne ona njih. Pa je tako dovoljan hitac, eksploziv i nova klika, koja će uverljivo negirati upotrebu navedenih sredstava za svoj uspon.
Inače, srpski politički vrh je još pre dve godine dobijao neke pretnje. Navodno, tada je narko-mafija, ojađena kapitalnom plenidbom opijata, planirala da obezglavi državu. Iz vlade se čulo da od države niko nije jači, i da će borba protiv kriminala „biti sprovedena do kraja!”
Takva pretnja mafiji je samo ironična odbrana vlasti od svoje nemoći. Naprosto, takva borba nikada ne može biti izvedena do kraja, jer kraja nema. Predsednik je zapretio podzemlju, ali i rekao da se podzemlje popelo u vladu, skupštinu i pravosuđe. Nemoguće je razlikovati ’ajduka od žandara, svi izgledaju isto.
Iz nadriromantičnog srpskog atentatorskog ljubića, Vuk Jovanović je ispisao fantastičnu odu narkomanskom umu. Navodno je jedan takav programiran da stigne do predsednika ove države, sa autosugestivnim nalogom „ubiti po viđenju!” Bio bi to jedan sasvim neuračunljiv atentatorski plan, ako ne bi bio podržan snažnim paradržavnim resursima. No, takav strip zaista ne može imati logičnu završnicu.
Ali u novoj srpskoj atentatorskoj melodrami nisu u opticaju samo drogirani terminatori, koji se kreću putevima nedokučive fantazmagorije. Veze između „označenih” ličnosti i srpskih država (ako je ovde dopuštena množina), skoro da ne mogu biti raskinute. Policije Srbije i Srpske još nisu rastumačile sve zamršene puteve oružja u Boriku. Da li je onaj „radnik hale” bio samo bezuspešni preprodavac robe koje u tom kraju ima bar za još dva rata?
Ili je bilo moguće nešto sasvim drugo: atak na najvažnije srpske glave, jer ko zna kad će ponovo biti u takvom sastavu. Ako je tako, policiji ostaje da rastabiri: je li to bio teroristički akt, dakle rušenje „objekta kao takvog”, ili selektivni udar po ličnostima iz prvog reda.
Naravno da ovde ne može biti reči o superdirigovanom narkomanskom pomračenom umu. Reč je o ratnim, dejtonskim i drugim političkim konotacijama. O pokušajima da se u večnom tamnom vilajetu iznova definiše ko je i kako stigao do svoje države, ako se to tako može nazvati. U novim ekstremnim neslaganjima između Sarajeva i Banjaluke, ništa od zločinačke nastranosti ne može biti isključeno. O tome šta je proizvod ratnog ludila, a šta rezultat Dejtona, saglasnosti nikada neće biti.
Ponekad se misli da sve rane zaceljuje neizbežni zaborav i tiha politička evolucija. No, sumnja se da su takvi procesi u vilajetu uopšte mogući.
Čitava stvar oko arsenala u Boriku ima i umetničko viđenje. Čuveni crnogorski mislilac i savetnik Ranka Krivokapića, Andrej Nikolaidis je „izvan konteksta” poželeo (valjda simboličku?!) eksploziju u Boriku. Pa da vidimo šta bi bilo!
E, sad! Ovde se odmah pojavila odbrana „slobode misli jednog umetnika!” Dakle, šta je duhovni tvorac i savetnik imao da kaže u kontekstu, a šta izvan njega? Osim silovane poetske završnice, i u kontekstu i van njega Nikolaidis se zalaže za „civilizacijski iskorak” pri eksploziji. A ona bi svakako bila razorna sa tri kila trotila (trinitrotoluola) u zatvorenom prostoru.
Tako je regionalni atentatorski goblen dobio novu šaru. Državni službenik Ugričić se čitavu noć razapinjao između fotelje i slobode ekstremnih misli, pa se odlučio da i dalje sedi na lepom mestu, povlačeći svoj potpis ispod prilično nesuvislog proglasa Foruma pisaca. Izgleda da je bilo dockan, teško je biti slobodan dok si u vlasti. Šteta jedne karijere.
Naravno da bi i Tadić i Dodik morali sa mnogo više pažnje da se bave sudbinom naroda umesto slavljeničkim efektima i idilama. Srpski predsednik bi mogao da pomogne hiperaktivnom Miloradu u traganju za kakvim-takvim političkim taktom. I da se ne sreću baš svaki dan.
Priče o atentatima, ma koliko bile ozbiljne, mogu da posluže i kao panično sredstvo za zbijanje predizbornih redova i potenciranje značaja obeleženih glava. Andrej Nikolaidis je pokazao kako se nemerenim „odvaljivanjem” u eksplozivnom nadahnuću, bar za koji dan može uteći negde. Može se uteći iz depresivne anonimnosti pored živopisnog Ranka Krivokapića i uboge stvaralačke čamotinje.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 24.01.2012.
