Izvor: Blic, 06.Dec.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umetnike ne cene, ali im zavide
Umetnike ne cene, ali im zavide
Nebojša Glogovac, koji je dočarao čitav niz likova na filmu, televiziji i u pozorištu, nedavno je iznova dokazao svoje umeće i osvojio naklonost publike igrajući lik Simeona Njaga, zlosrećnog umetnika – šminkera, u nedavno premijerno izvedenoj predstavi 'Zlatno runo' na sceni Kruševačkog pozorišta. Reč je o komadu (režirao ga je, po tekstu Borislava Pekića, Nebojša Bradić, a igraju još Vojin Ćetković i Nebojša Dugalić) koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << govori i o vekovnoj potrebi silnika da izigravaju božanstva i prekrajaju istoriju, o pokušajima upotrebe umetnosti u političke svrhe, o snazi istine u odnosu na bič moći...
Govoreći o svojoj velikoj angažovanosti, Glogovac kaže da ne gleda mnogo u svoju biografiju niti posmatra stvari na taj način.
'Trudim se da ono što u nekom trenutku radim uradim najbolje što mogu. Nastojim da se saberem u neki svoj duh i dovedem na nivo da igram te večeri ili snimam toga dana, kao da ništa drugo ne postoji niti je postojalo. Kasnije, kada posao bude završen i film ili predstava krenu u svoj život - sve se nekako menja. Jednom me je Amfilohije Radović pitao čime se bavim. Kada sam mu odgovorio da glumim, on je prokomentarisao kako je to lepo i dobro jer je to uistinu traganje za idealnim, ili božijim likom. I ta je misao sasvim srasla uz mene'.
Jedna od tema o kojoj govori 'Zlatno runo' jeste i odnos politike i umetnosti. Koliko su umetnost i umetnik nezavisni od politike? Vaš lik u jednom momentu kaže da je umetnost iznad istorije.
- To je umetnički san, ili čak utopija umetničke duše. Umetnost sama po sebi, odnosno ono što po neki umetnik ponekad dosegne, jeste jako visoko. Verujem i osećam da to jeste iznad istorije, a još više iznad dnevnih događaja. Ova, usuđujem se reći, zakonitost se teško da razabrati u nečemu što nazivamo sadašnjost, ali je zato relativno jasna ako pogledamo kroz istoriju.
Ovde umetnost često biva (zlo)upotrebljivana, zar ne?
- Veoma je teško boriti se protiv toga, a još je teže bežati. Jedini način da se pobedi ta vrsta priče je ne boriti se sa tim.
Kako to mislite?
- Apstrahovanjem. Umetnik ipak mora da bude hrabar i slobodan čovek, u suštini. Upravo unutarnjim nepriznavanjem tih nameta, ograda i stega on ima neku šansu da ostane na pravom putu. Čak i po cenu da ga proglase ludim, odbace, proteraju... Vidite, za umetnike bi se moglo reći da su bili najmanje cenjeni, ali su im zato svi zavideli.
Šta mislite zašto?
- Možda zato što imaju specifične sposobnosti i antenu da dodirnu ono neopipljivo i to prikažu drugim ljudima. U osnovi reč je o ljubomori. Čovek umetnik mora, onoliko koliko može, da bude van toga.
Živimo u burnim političkim vremenima, u istorijskim zbivanjima i raznim trvenjima. Kako vi vidite poziciju umetnika danas i ovde, ili ako hoćete, posle 5. oktobra?
- Rano je pričati o tome. Stvari se tek razvijaju i uspostavljaju. Žargonski rečeno, mašina još nije proradila da bismo znali preciznu poziciju umetnosti i umetnika i o tome davali svoj javni sud. Status umetnika bi trebalo da bude takav da mu omogući da radi svoj posao i da vizije i pokušaje stvaranja nekog imaginarnog sveta ostvaruje bez brige o elementarnoj egzistenciji, opstanku, kriminalu, kobnim političkim potezima svojih vlastodržaca.
Iako je, kako rekoste, rano pričati o tome, da li vam, ipak, ovi prvi koraci izazivaju zebnju ili vas hrabre? Kakav je prvi utisak?
- 'Zlatno runo' je, kao što je poznato, prva produkcija G17 plus. Dakle, ako je to neki prvi korak, onda moram reći da stvari ulivaju nadu. Mi smo se, kao ekipa, trudili da budemo hrabri u svojim pokušajima u novom načinu rada, tačnije pristupu poslu. Ali to su procesi koji će, ako sve bude išlo kako treba, tek uroditi plodom.
Mnogi govore o tome da umetničko stvaralaštvo u zemljama u tranziciji doživljava ozbiljnu oseku. Mislite li da će se i nama dogoditi isto?
- Sumnjam.
Na osnovu čega sumnjate?
- Zato što smo vrlo talentovan narod. Ne znam ni sam kako bih precizno nazvao taj naš karakter i temperament, ali čini mi se da se nekako on sam bori protiv propasti. Jednostavno, radi sam za sebe. Mislim da je reč o nečemu što je van komunizma, ideologije, tranzicije, kraljevine ili bilo čega. Istorija nam je prebogata teškim trenucima, čitava zadnja decenija takođe, pa smo ipak dostizali izvrsne rezultate u sportu, u kulturi, a koliko čujem i u nauci.
Vaš Simeon Njago kaže da je sam život svilen gajtan oko vrata. Da li je i nama život svilen gajtan oko vrata?
- To je taj Pekić. Svaka mu rečenica ima biografiju o kojoj se može razmišljati danima. Svima nam je život svilen gajtan oko vrata, nekom labaviji, nekom pritegnutiji. Mi na ovom prostoru smo, reklo bi se, od ove druge fele. Međutim, važi to za sve ljude. Jer, život koji smo dobili rođenjem jeste opterećenje ali i vrsta dara. Svakoga dana možete ostati bez njega, možete ga upropastiti, možete sami svoj gajtan pritegnuti, ali možete i rasti i nizati lepe trenutke. Tatjana NjeŽić
