Izvor: Blic, 03.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umetnik ispod kamena
Umetnik ispod kamena
Pako de Lusija, jedan od najvećih flamenko gitarista, nastupa večeras u Centru 'Sava' sa grupom 'Al Compas'. Ovaj majstor klasične gitare rođen je 21. decembra 1947. godine kao Fransisko Sančez Gomez u Algesirasu (blizu Kadiza). Otac mu je bio flamenko gitarista Antonio Sančez, a brat flamenko pevač Pepe de Lusija.
Gitaru je počeo da svira u sedmoj godini, uz oca i starijeg brata Ramona, a već u četrnaestoj je snimio prvu ploču sa Pepeom.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
Umetničko ime Pako de Lusija odabrao je u čast svoje majke Lusije Gomez, kojoj je posvetio i svoj pretposlednji album ('Luzia', 1998), sniman dok je ona bila na samrti.
Zajedno sa Kamaronom de la Islom, jednim od najvećih pevača flamenka, činio je veličanstveni umetnički duo u poslednjoj četvrtini 20. veka. U periodu od 1968 do 1977. godine njih dvojica snimili su deset albuma. De la Isla je preminuo 1992. ali je De Lusija iskoristio njegove ranije snimke za svoj najnoviji albumu, 'Cositas Buenas' iz 2004, nakon pet godina pauze i povratka iz meksičke izolacije u u španski Toledo.
Svoj poslednji album 'Cositas Buenas' (Dobre stvari) snimili ste nakon pet godina tišine?
- Na svakom novom albumu trudim se da prevashodno ja budem zadovoljan, a tek onda kupci. Bio sam u izolaciji, zatvorio sam se u sebe pokušavajući da popunim neke pukotine, da prevaziđem sve one stvari koje sam smatrao neuspesima, koje sam želeo da zaboravim. Mislim da čovek na taj način sazreva. I ovoga puta, kao i uvek do sada, pokušavao sam da budem sve više u duhu flamenka, ali i da u isto vreme napravim korak dalje u smislu harmonije i ritmične kompozicije. Uveo sam glasove, horove, pevače... jer mi nekako nedostaje muzika koju sam stvarao u društvu Kamarona. Oduvek sam smatrao da je solo gitara pomalo dosadna. Više puta sam izjavljivao da bih dao sve što znam kao svirač gitare u zamenu za pola glasovnih mogućnosti Kamarona de Isle. Sačuvao sam neke master kopije naših ranijih snimaka i učinio da Kamaron deluje tako živo na ovom albumu. Kome su namenjeni vaši albumi?
- Jedino što mi je važno jeste da se meni dopadne, da ostanem veran svojim osećanjima koja su vrlo specifična i detaljna, za koja volim da mislim da dotiču samo posebne ljude. Ja sam ovo što jesam zahvaljujući desetorici ljudi koji su dali sve od sebe da razglase kako sam ja dobar svirač. I samo oni zaista razumeju šta ja radim, dok me ostali prihvataju jer im, recimo, nisam nesimpatičan. Možda moja muzika dira i mnogo veći broj ljudi, ali ja nemam taj poslovni mentalitet koji svesno radi u tom pravcu. Možete li izdvojiti nekog od tih desetoro ljudi?
- Ja sam to što jesam jer sam rođen u domu svoga oca i danas sam mu neizmerno zahvalan na svemu. Uprkos povremenim surovim pedagoškim metodama, koje sa ove tačke gledišta potpuno opravdavam. Da nije bilo njega, ja bih bio niko i ništa. Ne verujem u skrivene genije. Umetnik je dobar čak i ako je ispod kamena i nije poznat. Ali talenat i umeće nisu dovoljni. Čovek mora ceo život da se bori, kao i prvog dana kada je počinjao. Da li je flamenko muzika prešla sa margina u okvire svetske muzike?
- Flamenko muzika je oduvek tretirana loše, naročito u rodnoj Španiji, jer urođenička muzika nikada i nigde ne uživa neki naročit ugled. Flamenko su oduvek smatrali muzikom Cigana, pijanica, Andaluzijaca, koja nije bila po ukusu otmene gospode. Ne mislim da je danas flamenko bolje shvaćen nego što je bio ranije, možda se samo manjina koja je razume uvećala.
M. Kovačević
