Izvor: Politika, 10.Jan.2011, 23:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umesto novih zidova
Kosovska nezavisnost je promenljiva sve dok se na Kosovu nalaze međunarodne institucije
Vrednosno određenje Srbije prošle godine dobilo je jasniji prefiks. Spomenimo primer UN rezolucije od 9. septembra, kojom je Srbija jasno dala do znanja kojoj globalnoj vrednosnoj porodici pripada. Jasna demonstracija evropske orijentacije dobila je svoj epilog i u politici Srbije prema Kosovu koja, čini se, postaje pragmatična i izrazito protivna gubitničkoj politici ,,države samoubice”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koju je sprovodio režim iz devedesetih. Odnos Srbije prema Kosovu postaje pokazatelj spremnosti države da svoje probleme rešava na način saglasan vrednosnoj atmosferi EU. Tolerancija vlade u Beogradu prema Srbima u enklavama južno od Ibra koji su odlučili da učestvuju na nedavnim parlamentarnim izborima jedan je od pokazatelja pragmatičnosti nove, mudrije politike.
Politička mudrost postepeno zamenjuje kontinuitet odbijanja i blokiranja političkih procesa. Tolerantan odnos prema izborima na Kosovu, kao i izjava predsednika Tadića da će razgovarati sa Tačijem čak i u atmosferi šokantnih optužbi na račun dosadašnjeg premijera Kosova, kao da daje signal Evropi da smo spremni na saradnju bez predrasuda. Ali i da je lopta sada u drugom dvorištu. Srbija se više ne može optužiti za blokadu i za kontinuitet sa prošlošću. Štaviše, šok i medijska pompa koja je pratila izveštaj Dika Martija podsetila je javno mnjenje Evrope da je i miloševićevski teror na Kosovu imao svoj okrutni anticivilizacijski pandan. I sve više se čini da je tvorac oba terora zastrašujuće isti.
Atmosfera koja trenutno okružuje kosovsku nezavisnost deluje poprilično nepovoljno. Argumentacija koju često koristim – da je kosovska nezavisnost promenljiva sve dok se na Kosovu nalaze međunarodne institucije iznenada ne deluje tako neprihvatljivo. Negativni publicitet koji je Kosovo poslednjih nedelja dobilo, od izveštaja Martija, do parlamentarnih izbora koji na legalnosti mogu pozavideti i onima u Kabulu, Srbiji pruža šansu da promeni tok istorije. Pitanje je da li Srbija takvu šansu želi? U ovom kontekstu, vrednosno određenje Srbije postaje ponovo aktuelno.
Određeni krugovi u Beogradu, čini se, nisu spremni da sa tako puno entuzijazma prihvate ovu iznenadnu priliku da Kosovo ponovo dovedu ako ne pod suverenitet onda bar pod zonu političkog uticaja Srbije. Zanimljivo je da se među tim skepticima nalaze i pojedini atlantisti, iliti oni koji se više brinu za očuvanje globalnog uticaja Amerike na region nego za interese sopstvene države, i nostalgičari Miloševićevog vremena kojima bi javno prisustvo Srbije na Kosovu donelo štetu po njihove inkognite biznis interese.
Obe grupacije nerado govore o potpunoj nesposobnosti kosovskih institucija da sprovedu prve parlamentarne izbore bez pomoći Unmika. Ne govore ni koliko je tom nesposobnošću Evropa šokirana. Neki te teme ignorišu da ne bi uznemirili interese jedne velike sile, a neki da bi ,,izgubljeno Kosovo” i dalje koristili kao zalog za svoju antievropsku politiku. Ovo ,,grešno savezništvo” protivi se pronalasku evropskog rešenja za Kosovo.
Stoga, obe opcije često zaboravljaju da spomenu da su i neki Srbi saučesnici sramne otmice izborne volje građana na Kosovu. Ti Srbi, čiju reputaciju ove grupacije čuvaju, svoju budućnost vide u profitabilnom životu u kosovskom bezakonju, a ne u očuvanju Srbije na Kosovu. U tome ih neki krugovi iz Beograda ohrabruju. Zašto? Da li da bi baš ti, tzv Tačijevi, Srbi dovršili miloševićevski projekat podele pokrajine i svojom asimilacijom ojačali granicu ,,pravog srpskog Kosova” na Ibru?
Na Kosovu će Srbija i u godini koja je počela dokazivati svoju političku i vrednosnu orijentaciju. Da li će iskoristiti šansu i ponovo uspostaviti efikasan i blagotvoran uticaj, sačuvati živote svojih sunarodnika i pomoći egzistenciju svojih takođe namučenih albanskih komšija? Ili će neke od svojih građana prepustiti asimilaciji i žrtvovati ih zarad parčeta strateški bezvredne teritorije, koja može više koštati stabilnost multietničke Srbije nego što joj može doprineti?
Zvanični Beograd je doneo ispravnu odluku i priklonio se evropskoj politici prema Kosovu. Ipak, vreme je da taj Beograd eliminiše nedoumice, izoluje oprečne i nažalost još uticajne glasove koji stvaraju političku kakofoniju u našoj prestonici. Beograd mora ponovo uspostaviti ,,meki” uticaj na teritoriji čitavog Kosova. I mora podržati one kosovske Srbe koji će obezbediti očuvanje srpskog identiteta i uzeti učešće u zdravom političkom životu Kosova. Takav evropski Beograd, koji maksimalizuje svoj politički uticaj u regionu umesto da podiže nove zidove na svojim granicama, biće puno vredniji član evropske porodice.
Lekar, profesor iz Gračanice
Rada Trajković
objavljeno: 11.01.2011.
