Izvor: Blic, 09.Okt.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umesto glume ostavio sam piće
Umesto glume ostavio sam piće
Bio sam čvrsto rešio da prestanem da glumim zato što mi je bilo strašno teško. Onda sam se setio da je bolje da prestanem da pijem tako da mi je sada lako da nastavim da radim.
To je odgovor glumca Tihomira Stanića na pitanje kada će ponovo prestati da gumi, odnosno zašto je ponovo počeo da igra s obzirom da je svojevremeno izjavio da više neće igrati u pozorištu. U međuvremenu ste odigrali ulogu u predstavi 'Hazarski rečnik'koja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je izazavala različite rekacije?
- Družim se sa različitim ljudima. Čuo sam dakle mnoge komentare u vezi sa ovom predstavom i uverio se da su najžešći napadi na 'Hazarski rečni' došli od strane onih koji nisu videli predstavu, a ne znam da li su čitali roman. Bila je to logična reakcija iz straha od nepoznatog, čak je ličilo na ksenofobičnu histeriju i da to nisam video u javnim glasilima, pomislio bih da je posredi kafanski razgovor.
Prvi put ste radili tu vrstu pozorišta?
- Rad s Pandurom je, kao što je to rad sa svakim talentovanim čovekom, lagodan. Bilo je glasina kako će to biti posebno teško, da će displina biti velika... Talentovani ljudi, gde ubrajam i sebe, disciplinovani su po svojoj srži i disciplina nije nešto u šta te neko uteruje, već organska potreba svakog talentovanog čoveka. Rad na toj predstavi razlikovao se od nekih drugih po tome što smo ovu - zaista radili. Mi, naime, ponekad izađemo pred publiku a da nismo ništa radili nego tako, nešto izimprovizujemo, odigramo na šarm i slično. Ono što je meni najznačajnije u vezi sa ovom predstavom jeste to da je posle dugo vremena postojalo nešto što se zove uzbuđujuće novo. Upoznao sam nove ljude sa kojima sam potom igrao, delio garderobu. Ja nikada nisam radio sa Ronaldom Savkovićem, sa Edvardom Klugom sa Livijom Badurinom, Dragan Mićanović se vratio iz Londona sa nekim drugim iskustvom... E zato je ta predstava važna. Godinama tvrdim da je sitauacija u pozorištu u Beogradu incestuozna u pravom smislu reči, svi se suviše dobro znamo, naši postupci, kako privatni tako profesionalni su očekivani tako da je 'Hazarski rečnik' bio svež vazduh za naše pozorište uopšte. Sada radite Getevogog 'Fausta'?
- U vezi sa 'Faustom' postoji neka druga vrsta uzbuđenja, na primer 'Faust' nije igran u Narodnom pozorištu od 1923. godine. Činjenica da se radi izuzetno retko, da se čovek s tim sreće jednom ili ni jednom u životu, daje toj predstavi posebnu važnost. Rad na njoj me raduje i zbog činjenice što je reč o velikoj literaturi.
Neki kažu 'Faust' je ideja, kako ga vi doživljavate?
- Očekujem, s obzirom na niz atraktivnih dramskih scena koje rediteljska koncepcija poseduje, da to bude raskošna predstava. I to je sve što sada mogu da kažem. Da li su vas pozivali iz nečijeg izbornog štaba da podržite nekog kandidata?
- Iako sam odavno opredeljen, nisu me zvali. Neki put podrška glumaca nanese više štete nego koristi. U vreme predizborne kampanje ja sam uglavnom bio na probama za ulogu Mefista i sada svet posmatram iz pozicije onog ko kupuje dušu Faustovu. Zbog toga trenutno ne mogu da razmišljam o životu iz pozicije građanina. Da li ste stigli da posetite Bitef?
- Godinama više nemam odnos prema tome. Godinama se pitam da li su sve te pominjane veličine stvarno veličine ili nam ih ovde iz ličnih razloga takvima predstvaljaju. Prosto zato što nemam uvid u svetsku produkciju. Odavno sumnjam da ono što važi kao svetska avangarda zaista to i jeste. I pitam se šta uopšte više znači svetsko ime. I ko ga i zašto pravi? Pitam se da li mi uopšte znamo šta je to što je najvažnije u svetu? Stoga je po mom mišljenju važnije da te cene ljudi koji te znaju ko zlu paru, ovi ovde oko tebe. Pe neki dan je bila godišnjica 5. oktobra, šta kažete na temu 'dve godine posle'?
- Činjenica je da postoji tračak nade, ali ja se u vezi sa tim uvek setim one pesme o vojniku koji je pao na dan primirja - 'za one koji su pali uvek je pekasno'. Za mene lično, sve se to desilo jako kasno. Više ne želim emotivno da učestvujem u sličnim stvarima. Jedino do čega mi je stalo jeste da se ličnim radom borim za lično dostojanstvo i dostojanstvo profesije. Na šta se to odnosi?
- Godinama sam samostalni dramski umetnik i živim isključivo od toga koliko igram. Plaćaju me pet, deset puta manje nego što treba ali ja i dalje živim od tih mrvica. Zbog toga sam kivan na činjenicu da Branislav Lečić igra od kada je ministar i očajan sam zbog te činjenice. Lečić je odličan glumac i ja mislim da je značajnije da on igra nego da bude ministar. Uostalom, možda bih i sam pristao da budem ministar da su mi ponudili. Međutim, gledano iz pozicije samostalnog dramskg umetnika, dakle ništa lično, nedopustivo je da on u toku ministarskog mandata igra ravnopravno sa nama koji od toga živimo. Onda ljudi s pravom mogu da nas pitaju na ulici - 'izvin’te, a šta vi glumci radite pre podne'. Ako se ličnim primerom pokaže da je moguće raditi neki važan, u ovom slučaju ministarski posao, ako se može stići na sve na šta ministar treba da tigne, a uveče se ‘ladno može igrati, onda se mi, znači, amaterski bavimo glumom. Onda ja svoje ukućane ne mogu da ubedim u to da tog dana kad ima predstavu, ne mogu da radim ništa drugo, niti da mislim na nešto drugo. Ja mislim da se na taj način naša profesija obezvređuje.
Željko Jovanović
