Izvor: Blic, 11.Mar.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umeće dnevnog preživljavanja
Umeće dnevnog preživljavanja
I stalno jedni od drugih traže ono što nemaju - vreme, kao da jedni drugima ne veruju bez obzira na to što je najfrekventniji krik današnjeg doba, ‘nemam vremena’, žalosna istina - napisala je Mirjana Pavlović u zbirci priča 'Zrno zrnu', (izdavač 'Narodna knjiga'). Spisateljica je dobitnica priznanja 'Isidorinim stazama', koje već drugu godinu dodeljuje 'Plavi jahač'. Reč je o autorki koja je već poznata čitalačkoj publici po knjigama >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << priča 'Zajednički imenitelj' za koju je 1976. dobila nagradu 'Isidora Sekulić', usledile su 'Čekaonica' (1980.), 'Smrtolovka' (1986.) i 'Sumoreske' (1995.)
Ovo vam je drugo priznanje sa Isidorinim imenom. Šta to za vas znači?
- Pošto nagradu 'Isidora Sekulić”, koju sam dobila za prvu objavljenju zbirku pripovedaka 1976. godine, deli više od četvrt veka od nagrade 'Isidorinim stazama”, koju sam dobila sada, pomislila sam: ona prva mi jeste obeležila neki početak – nije mi ova druga valjda obeležila neki kraj! A pomislila sam i kako sam nekada mogla da se obradujem nagradi u čijem nazivu je veliko ime, a da pritom uopšte ne preispitujem sebe. Čini se da je u ovoj knjizi prisutnija i prepoznatljivija naša društvena stvarnost nego u vašim ranijim knjigama?
- Ova zbirka je nastajala tokom jedne decenije u kojoj je naš sirovi život povremeno postajao do te mere neverovatan da se nije morao prerađivati i oneobičavati pisanjem. Realni događaji, situacije, slike_arhiva i detalji nametali su se i ulazili u knjigu, ali stvarnost kao takva zaista nije trebalo da bude, a nadam se i da nije, sadržina pripovedaka, već samo jedan okvir unutar koga sam imala veliku potrebu da pišem o sramnom ravnodušju prema bližnjem, o uzaludnosti traženja utočišta samo za sebe, o egoizmu i međusobnom nerazumevanju koje je rat razgolitio. Prema tim temama sam i svrstala priče u tri ciklusa: Mirnodopske mirakule i moraliteti, Ljubavne bajke i Ratne basne. U nekoj vrsti komentara priče 'Stakleno oko' spominjete raspolućeni narod, čija je jedna 'polutka' praznovala 1. maj 1995. godine, neobaveštena da je druga 'polutka' u agoniji. Zašto potom kažete: 'Dobro je što svaki čovek ima dva oka, da mu jedno plače od radosti a drugo iz očaja, i dva uva, jedno za lepe a drugo za ružne vesti, i dve nozdrve, da jednom identifikuje miris, a drugom smrad...”?
- Ironična je, naravno, ova rečenica, koliko i 'Ranovnodušnost nas je održala, njojzi hvala!” Ta groteskna slika raspolovljenog bića zakačila se za jednu drugu, užasnu sliku, koja mora da progoni čoveka dok ima pamćenje: Na TV ekranu se smenjuju snimci izletišta i travnjaka na kojima se ljudi, kao i bilo koje prethodne godine, valjuškaju i vesele uz pečenje i muziku, a na stočiću pored televizora su otvorene neke zalutale novine sa nejasnom, takođe zalutalom, slikom isprepletanih leševa njihovih sunarodnika koji plutaju po reci s one strane granice. Televizija je zgodno odgodila ionako šture vesti o stradanju, između ostalog valjda i zato da se ono ne bi dogodilo istovremeno sa svetkovinom! Ipak 'Stakleno oko” za mene nije priča o monstruoznom učinku medijske mašinerije, pre svega televizijske, koja je usisavala daleko najveći broj ljudi, već priča o tkivu koje je ona tako efikasno kasapila, mlela i oblikovala zato što je već bilo obolelo od ravnodušnosti i omekšalo.
Ne govorite li u priči 'Odlepi mi bar drugu nogu', kroz uporedjivanje 1993. i 1999. godine, u stvari o umiranju ljudskog bića dok mu raste umeće preživljavanja?
- Da, uglavnom sam o tome želela da pišem. Poneki psihijatar nas upozorava da ne uobražavamo da smo ostali sasvim normalni posle svega što smo iskusili. Slično tome, ova priča me opominje da se ne radujem pre vremena što sam izučila zanat i stekla umeće dnevnog preživljavanja - te i preživela - dok ne proverim da li se u međuvremenu nisam pretvorila u neku šuplju čovekoliku repliku, u nekog androida. Knjigu završavate pričom koja razjašnjava naslov zbirke i koja se, očigledno, odnosi na 5. oktobar, posmatran iz ugla jednog 'običnog čoveka', demonstranta...
- Za mene 'Oda zrnu' nije priča o 5. oktobru, pogotovo ne o njemu kao društvenom zbivanju. Ili, ona to jeste samo utoliko što je iz realnog života pozajmljena neizbrisiva slika mnoštva koje je u jednom momentu podiglo i uspravilo duh zajedništva. Inače, to je zabeležen paradoksalni trenutak u kome jedna individua postaje srećna zato što je izgubila svoj mučno sticani i dragoceni identitet. To je njeno ponovno pretvaranje u početno zrno, ili u puki broj koji će se, osvešćeno i dobrovoljno, staviti na raspolaganje mnoštvu i unutar njega načas iskusiti do tada nedoživljeno pripadanje. rođena: 1943. profesija: dogogodišnji nastavnik ekonomije i engleskog u višoj PTT školi llična oznaka: malo piše jer joj tako odgovara Tatjana Njezić
