Izvor: Blic, 06.Sep.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uloga balerine u politici Srbije
Uloga balerine u politici Srbije
Ivan Ivanji je u delu 'Balerina i rat' između ostalog dao sliku prethodne Jugoslavije, tačnije života u njenim visokim krugovima. Pominju se tu mnoga poznata imena pa čak i zanimljiva epizoda o lepoj glumici Bebi Vrsajkov i njenom odnosu sa Pekom Dapčevićem.
Vaš roman je, između ostalog, slika SFRJ, tačnije života u njenim najvišim krugovima, od formiranja do raspada i NATO bombardovanja. I to se sagledava kroz prizmu života >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << jedne balerine i jednog fotografa. Koliko su te priče autentične?
- Radi se o romanu. To je viđenje pisca pomenutog vremena, znači, subjektivno je. Ne mislim da se prvenstveno radi o takozvanim najvišim krugovima; oni se pominju radi poimanja vremena u kome su odigrali bitnu ulogu. Mislim da se u romanu određeni istorijski period najbolje može prikazati kroz sudbinu pojedinačne ličnosti, nadam se da sam bar to naučio od najvećih pisaca. Odabrao sam za glavnu junakinju balerinu iz više razloga. Pre svega verujem da o tom pozivu nešto znam, jer sam i sam radio u pozorištu i jer mi je žena balerina. Osim toga balet je najživlja, najrazigranija umetnost, možda simbol pokreta, dok je fotografija umrtvljavanje, zastoj. Na neki način, nadam se, balerina i fotograf znače suprotstavljanje trenutka, fotografije i večnosti, to jest pokreta. Zašto ste se odlučili da pišete o autentičnim ličnostima? Da li je teže pisati o fikciji ili o stvarnosti?
- Nema sumnje da je teže pisati o stvarnosti, jer to zahteva mukotrpni rad proveravanja fakata, a fikcija dozvoljava maštanje po volji. Opisujući i realne ličnosti koje su obeležile vek o kome je reč, pokušavam i svoje izmišljene likove da prikažem u svetlosti tog doba. Bacate novo svetlo na politički pad Milovana Đilasa uvodeći u igru lepu glumicu Bebu Vrsajkov, suprugu Peke Dapčevića, odnosno ljudsku zavist i sujetu?
- Uloga Đilasa u Jugoslaviji, međunarodnom radničkom pokretu i svetskoj istoriji svakako ne može da se opiše mojim viđenjem nekih momenata njegovog sukoba sa njegovim drugovima iz politbiroa. Njegova novela 'Anatomija jednog morala' je fakat. Milenu Dapčević sam poznavao još kao učenicu u Novom Sadu, jedna od njenih starijih sestara išla je sa mnom u Srednju tehničku školu. Snimanje njenog prvog filma u Dubrovniku i upoznavanje sa Pekom Dapčevićem slučajno sam posmatrao, jer sam bio u istom hotelu. Francuzi kažu: cherchez la femme – potraži uvek ženu. Nadam se da se Beba, koju odavno nisam video, neće ljutiti što iz svog ugla opisujem tu priču.
Na jednom mestu kažete da su se komunisti borili protiv klasnog društva, a izgradili kastinsko društvo. Kako danas vidite ovdašnje društvo i (ne)prilike u njemu?
- Sada se nalazimo u ranoj fazi grubog kapitalizma, koji još nije otkrio zakone takozvane socijalne tržišne privrede, kako svoj poredak nazivaju savremene zapadnoevropske zemlje. Valjda se kroz taj za većinu stanovništva veoma težak period mora proći. Raj samoupravnog socijalizma, u čije ostvarivanje sam ja lično verovao, očigledno se pokazao kao nedostižna iluzija. Kako biste ukratko definisali tu životnu istorjiju SFRJ?
- Citirao bih Radeta Šerbedžiju, koga veoma volim i kao glumca i kao čoveka, iako nažalost nismo imali prilike da se mnogo družimo u ovom životu. On je, ako ga pravilno citiram, rekao: Ko ne shvata kako je onda lepo živeo, tome ne mogu da pomognem. Tatjana Nježić Titov prevodilac
Bili ste Titov prevodilac za nemački, kakvo sećanje imate kada je on u pitanju i, recimo, njegov susret sa Vili Brantom.
- Branta sam upoznao preko Gintera Grasa, koji je tada još bio veoma daleko od Nobelove nagrade, početkom pedesetih godina. Pre nego što će Brant doći na vlast onako 'privatno' sam prenosio neke njegove poruke našem vrhu. Ali o tome ne mogu više da kažem. Brant je imao psa mešanca, koji se zvao Bastian, Tito u to vreme pudlu mužjaka, koji se zvao Bil. Tito i Brant su se i privatno sretali i u Nemačkoj i u Jugoslaviji bi psi bili prisutni. Jednom takvom prilikom se Titov Bil sklupčao do mojih nogu, pa je Tito kao tipični gazda jednog psa gotovo ljubomornu pitao: 'Bogamu, šta mu je?' Ja sam odgovorio: 'Druže predsedniče, i ja imam pudlu, i to ženku koja se tera, verovatno je to nanjušio na mojim pantalonama'. A Tito će na to: 'Onda je u redu, neka ga'. Uzgred da napomenem, baš me je Gras jednom pitao da li sam se pre nego što ću početi da prevodim za Tita zakleo da ću o nekim stvarima ćutati. Odgovorio sam da nisam, da se za mene i meni slične podrazumevalo da znamo o čemu se kada govori, a o čemu nikada. Neka i sada ostane na tome. Za istoriju postoje zapisnici, prevodioci treba da ćute.
