Izvor: Blic, 12.Maj.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ugasle su i petrolejske lampe
Ugasle su i petrolejske lampe
Ako izakoga od umetnika važi, čak i na prvi pogled, da je slikar-pripovedač, onda se to bez ikakve zadrške može reći za Stanka Zečevića. Ovo je do te mere očigledno da i laik primećuje u njegovim delima više priča odjednom, šta više, priču iz priče, što se da videti i na upravo otvorenoj izložbi u Galeriji Kulturnog centra Beograda. I ma koliko voleo da se njegovo slikarstvo čita, u razgovoru nije kao 'otvorena knjiga'.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Stanko Zečević je nikšićki đak, beogradski student Fakulteta likovnih umetnosti (iz klase prof. Mladena Srbinovića), magistrant iz klase prof. Aleksandra Lukovića, potom stipendista Francuske vlade, asistent (za crtanje i slikanje) i docent na Fakultetu likovnih umetnosti Cetinje, danas vanredni profesor Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu. Zečević je danas jedno od onih najvećih imena jugoslovenskog slikarstva koji nemaju kompleksa da se suoče sa svetom, što dokazuje niz izložbi ovde, na relaciji Crna Gora Srbija, ali i u inostranstvu (Pariz, Beč, Minhen). Ko su likovi koji se ponavljaju na vašim slikama?
To su likovi šupljih tragova iskoraka... Varate se ako mislite da sam pesimista. Moji su likovi uvek na dohvat daljine. Oni nisu pesimistični, oni su zagledani u svoj svet na isti način kao što je svako biće danas individua za sebe, pa prema tome poseduje svoj neponovljiv i za druge čak možda nedokučiv život. U tome i jeste stvar. Svako od nas je jedinka koju treba otkriti, time se svi pomalo bavimo, ali, čini mi se, nedovoljno da bismo do drugog dospeli. Na prvi pogled vaši likovi su ružni. Što se duže posmatraju, međutim, stiče se utisak njihove dubine proživljenog i lepote misli. Može li ružno biti lepo na slici?
Kao što i (fizički) ružan čovek može da bude (dušom) lep, tako je i na slici moguće da ružno bude lepo, ali ja to ne primećujem. Moji su likovi u realnom svetu onoliko, koliko mogu da opstanu. Kao što kaže Branimir Šćepanović: 'Ta često ružna ženska lica, zaleđenih izraza, postaju čulna i poželjna, a bludna igra ženskih tela izrasta u osobenu metaforu o jednom otuđenom i žalobnom svetu koji erotskom nametljivošću, u stvari, prikriva sopstvenu unutrašnju prazninu i svoju duboko ljudsku usamljenost. Na prvi pogled hladni i odbojni i gotovo iritirajuće agresivni, uskoro postaju prijatni i bliski našim čulima i trajno se urezuju u naše pamćenje'.
U vašim slikama ima skrivene erotike. Mlade žene nose štikle, njihove zadnjice se proziru ispod haljina...
Niste u pravu. Ja erotiku otkrivam. Da je prikrivam, ona ne bi bila toliko očigledna. A i ne vidim zašto bih je sakrivao. Erotika je sastavni deo našeg života i to opšte prihvaćen deo. Ona je kvalitet, a ne nešto čega se treba stideti. Bojite li se starosti?
Moja mladost još nije upoznala starost. Da li sebe smatrate angažovanim slikarem? I šta to danas znači?
Ja sam angažovan u svom ambijentu koji uprkos svemu opstaje. Poku- šaću, posle, svega, da otkrijem iskonsku vezu između našeg paganskog korena i hriščanskog doba i da to utkam kao zamajac svog slikarskog iskoraka. Moje slike_arhiva su kao enciklopedija potrošenih stvari, svedočanstva posrnule, lažne otmenosti. Zar to dovoljno ne provocira građanstvo? Treba li slici još nešto, osim tog fantastičnog realizma sa ugaslim petrolejskim lampama, razbacanim ženskim rubljem, načetom pršutom, hlebom, čašom vina, korpom s povrćem i crvenim jabukama! A u životu?
Razliku procenite sami... M. Marjanović
Stanko Zečević:
