Izvor: Politika, 07.Feb.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Udri bogataša
Kako je moguće da korupcija, koje je sve manje, izgleda kao sve veći problem u odnosu na siromaštvo koga je sve više
Korupcija je, nema sumnje, glavna politička tema i najvažniji mobilizacijski faktor na današnjoj srpskoj političkoj sceni. Nema političara koji svoje izlaganje o bilo čemu ne započne i ne završi parolom: „Smrt korupciji!”, očekujući, valjda, da iz mase odjekne odobravajući poklič: „Sloboda narodu!”
I kao što je čuvena parola: „Smrt >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << fašizmu” bila politički kredo dugo nakon što je fašizam poražen, tako će izgleda i borba protiv korupcije još dugo biti glavna politička tema na ovdašnjoj političkoj sceni. Razloga za to ima više.
Pre svega, za korupciju je vezan interesantan paradoks. Što se više priča o njoj to više raste stepen uverenosti građana da je ona veliki problem. U stvarnosti, trebalo bi da veća pozornost snižava stepen korupcije jer su oni koji su joj skloni oprezniji znajući da se nalaze pod lupom javnosti.
Zbog toga, na primer, podaci Cesidai UNDP-a krajem prošle godine o najvažnijim društvenim problemima u Srbiji pokazuju da što je borba protiv korupcije bila intenzivnija tim je ona postajala veći problem u očima građana. U junu prošle godine – mesec dana pre formiranja nove vlade, korupciju je kao najveći problem videlo devet odsto građana. Tada je ona zauzimala treće mesto na listi najvažnijih problema iza nezaposlenosti i siromaštva. Šest meseci kasnije, nakon velike medijske kampanje i hapšenja koja su potresla Srbiju, rezultati novog istraživanja pokazali su da korupcija zauzima drugo mesto po značaju jer je kao najvažniji problem vidi 15 odsto građana.
Mada se može i tako tumačiti, bilo bi maliciozno reći da je tokom prvih šest meseci mandata nove vlade došlo do povećanja nivoa korupcije u društvu. Ispravnije tumačenje je da je korupcija u svesti građana postala veći problem nego što je bila ranije.
Kako je, dakle, moguće da korupcija, koje je sve manje, izgleda kao sve veći problem u odnosu na: siromaštvo koga je sve više; niske plate koje su sve niže; nedostatak mogućnosti za mlade ljude kojih je sve manje; kriminal koji je sve bezobzirniji.
Jedan od mogućih odgovora je taj što siromaštvo pogađa prvenstveno siromašne, dok se dobrostojeći teže identifikuju s tim problemom. Slično je i s nezaposlenošću, društvenim nejednakostima, visinom zarada... Što je još važnije, o svakom od ovih problema postoje različita ideološka tumačenja, dok jedino o korupciji postoji ideološki konsenzus. Tako, na primer, za neke siromaštvo ne predstavlja društveni problem. Ono se vidi kao lični problem za koji su odgovorni sami pojedinci. Kada je o nejednakostima reč, mnogi ihsmatraju ne samo funkcionalnim nego i moralno opravdanim. Tek odnedavno visina zarada je počela da se pominje kao problem, ali još jevećinsko mnjenje (bar među onima koji imaju visoke plate, ili ne žive od nje) da se konkurentnost privrede i privlačenje investicija mogu postići prevashodno dodatnim snižavanjem nadnica. O svim ovim problemima, dakle, postoje veoma različita mišljenja te se samim tim i njihov značaj u očima građana relativizuje.
O korupciji, međutim, postoji ideološki i socijalni konsenzus. U starim terminima izraženo, liberali podržavaju borbu protiv korupcije zato što smatraju da se time otklanjaju prepreke za fer tržišno poslovanje. Konzervativci preziru korupciju jer potkopava temelje poretka. Socijalisti korupciju vide kao jedan od važnih izvora društvene nepravde koja cementira postojeće društvene nejednakosti.
Čak i kada ostavimo po strani ove klasične ideološke matrice lako je uočiti da borba protiv korupcije odgovara veoma različitim i često međusobno suprotstavljenim društvenim grupama. Marginalizovani slojevi u borbi protiv korupcije vide poziv na rušenje postojećih struktura moći. Borba protiv korupcije pruža izglede da bi oni mogli zauzeti položaje onih koje poseče antikorupcijski mač. Čak i onima manje ambicioznim borba protiv korupcije, ako već ne donosi neposrednu korist, pruža zabavu kakvu su u srednjem veku predstavljala javna pogubljenja.
S druge strane, sa stanovišta velikih globalnih igrača, nazovimo ih zbirno transnacionalna kapitalistička klasa, borba protiv korupcije predstavlja idealan alibi za mnoge probleme kao što su nerazvijenost i siromaštvo pojedinih zemalja i područja. Umirujuće i blagotvorno na moralno samopouzdanje deluje široko rasprostranjena ideja da je osnovni uzrok nerazvijenosti Trećeg sveta endemski visok stepen korupcije njihovih političkih elita. Time se gubi potreba za preispitivanjem temelja poretka koje bi pokazaloda je korupcija tek posledica, i eventualno sekundarni, a ne glavni uzrok tog problema.
U borbi protiv korupcije, dakle, svako može učitati svoje nade i očekivanja i zato ona predstavlja snažnu političku ideju.
U tom smislu, možda treba posejati nadu da će, bar za neke, strah koji izaziva borba protiv korupcije biti naravoučenije da sticanje preteranog bogatstva, koje, čast izuzecima, gotovo uvek znači osiromašenje drugih – ne može doneti sreću i uživanje u materijalnom blagostanju u okruženju koje grca u bedi i siromaštvu.
Vanredni profesor na Filozofskom fakultetu
Vladimir Vuletić
objavljeno: 07.02.2013.
