Izvor: Politika, 03.Mar.2010, 00:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Učitelj i učenik naroda
U trenutku kada su se informacije o „finansijsko-političkoj aferi” u Eparhiji raško-prizrenskoj utrkivale sa braćom Šarić za udarni prostor u medijima setio sam se jedne u široj javnosti prećutane peticije lansirane neposredno posle sahrane blaženopočivšeg patrijarha Pavla. „Molba i vapaj za razmatranje Svetom arhijerejskom saboru SPC”, kako je naslovljen tekst peticije, počela je da kruži Internetom početkom decembra prošle godine.
Zabrinuti ko će >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na Svetosavskom tronu naslediti blaženopočivšeg patrijarha Pavla autori podužeg traktata iskazali su zabrinutost za stanje u Crkvi: od saradnje sa inoslavnima, preko liturgijskih i bogoslužbenih reformi, spornog potpisa na Ravenski dokument, do odnosa sa državom...
Ne znam koliko je vernika potpisalo ovu molbu, inače kako sami ističu, zajednički trud, više neimenovanih sveštenika, monaha i laika. Ali znam da je jedan sveštenik upozorio da je ovakvo peticijašenje nemoguće, jer „narušava pravoslavni sistem vlasti”: Šta, je onda nateralo zabrinutu pastvu da preskoči nadležne arhijereje i piše direktno „crkvenoj skupštini”?
Možda se odgovor nalazi već u uvodu peticije u kojoj se konstatuje da ,,između pojedinih naših episkopa i vernog naroda zjapi velika provalija”.
SPC je godinama institucija kojoj građani najviše veruju smatrajući je i najmanje korumpiranom uprkos tome što pojedini arhijereji ne kriju da više vole luksuz u svojim dvorima, skupe automobile, večerinke u fensi restoranima sa biznismenima i političarima nego bavljenje poverenom im pastvom. Ne zavaravajmo se, Crkva visok rejting ponajviše duguje patrijarhu Pavlu. On je svojim životom na jednostavan način pokazao šta su hrišćanske vrline i blagim rečima premošćavao provaliju između pojedinih episkopa i naroda.
Lepo je videti da se širom Srbije grade novi i obnavljaju stari pravoslavni hramovi, ali koliko cigli vladike ugrađuju u „živu crkvu” radi zadobijanja Carstva nebeskog. Još je avva Justin Ćelijski pisao da je put do ljudske duše na golubijim nogama. Koliko su sveštenici i vladike omamljeni udobnostima koje im nudi „knez ovog veka” danas spremni da sastradavaju sa običnim narodom koji u surovim tranzicijskim vremenima ostaje bez posla. Da li vernike pitaju, kada ostave koji dinar na crkveni tas, imaju li od čega da prehrane decu?
Primera „otuđenja” od vernog naroda ovih naslednika apostola koji na Svetoj liturgiji podražavaju i samog Hrista nije malo. Pojedinim episkopima je, izgleda, samo važno da su na njihovim bogosluženjima hramovi puni. Okruženi sveštenicima koji im se često upadno dodvoravaju ili pak u ekstremnim slučajevima bodi-gardovima i policijom, kao da nemaju vremena da čuju glas svoje pastve. Predstavke, žalbe i kolenopreklone molbe koje vernici upućuju preko arhijerejskih namesnika svojim episkopima često završavaju zgužvane u korpi za otpatke.
Iako je ustrojstvo Crkve takvo da vernici moraju biti poslušni svom episkopu, kanoni im, kako objašnjavaju pojedini teolozi, ne zabranjuju da argumentovano i civilizovano kritikuju ponašanje, delovanje, pa čak i učenje svojih arhijereja.
Zato je ona peticija s početka teksta bila upućena Svetom arhijerejskom saboru. Ali, kako da se „crkvena skupština” bavi molbama vernika, kada jedan naš ugledni vladika objašnjava da sabor nije iznad episkopa. Pozivajući se na reči svetog Kiprijana Kartaginskog, poručio je da je „episkop vrhovna vlast u crkvi i iznad njega stoji samo Bog”. Običnim smrtnicima, koji se ne snalaze u dogmatsko-eklisiološkim lavirintima, ovakva izjava prevedena na običan jezik može da se protumači kako je svaki episkop u svojoj eparhiji zapravo „bezgrešni papa” kojem se ništa ne sme prigovoriti.
Ovakva elitizacija koja je zahvatila deo episkopata sigurno neće privući narod Crkvi žednog „vode žive”. Zato jedan sveštenik iz rasejanja s pravom podseća naše vladike na misao svetog Inokentija, novog apostola Sibira i Aljaske: ,,Episkop je učitelj i učenik naroda”.
Milenko Pešić
[objavljeno: 03/03/2010]
