Izvor: Blic, 02.Mar.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Učimo se od žena
Učimo se od žena
Svakako najzanimljiviji gost ovogodišnjeg Festa Vim Venders nije došao u Beograd samo da se pokloni publici i ode. U gostima nam ostaje pet dana. I pre nego što zatvori Fest 06 svojim filmom 'Kad prošlost zakuca', pustiće svoj prethodni 'Zemlja izobilja' studentima Fakulteta dramskih umetnosti (danas u 14. 30), nakon toga će razgovarati s njima, a u petak (u 18.00) otvoriće svoju izložbu fotografija. U međuvremenu, snimaće po Beogradu, svratiti do Kinoteke >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << gde će primiti 'Zlatni pečat'...
U ekskluzivnom razgovoru za 'Blic', krajnje smireno, s puno mudrosti i dobre namere, otkrivamo ga ne samo kao reditelja proslavljenog filmovima kao što su 'Pariz, Teksas', 'Američki prijatelj', 'Buena Vista...' nego i kao evropskog intelektualca, usuđujemo se da kažemo levičarske orjentacije, koji duboko proživljava svet u kome živi nastojeći da mu svojim delom otvori kapije konstruktivnije budućnosti. Detinjstvo ste proveli u Diseldorfu, razrušenom tokom Drugog svetskog rata. Pamtite li kada ste prvi put otišli u bioskop?
- Nekoliko meseci posle rata otvoren je bioskop, ali ja sam bio mali i nisam imao pristupa, sve dok me baka kad sam napunio šest godina nije odvela da vidim 'Stanlija i Olija'. Kupila nam je karte, ali je pogrešila vrata i mi smo ušli na projekciju jednog horor film, nešto kao 'Noć živih leševa'. Gledao sam ga pet minuta i navukao takav strah da sam se digao i preskačući po glavama ljudi izašao iz sale urlajući i tražeći vrata da izađem. Tih pet minuta obeležilo je moje detinjstvo. Dugo sam imao košmare. Više nikad u životu nisam pogledao nijedan horor film. Sećate li se kada ste odlučili da postanete reditelj?
- Desilo se slučajno. Želeo sam da postanem slikar. Kao i mnogi slični meni, odredište mi je bilo Pariz, slikarska meka. Bio sam siromašan student. Nisam mogao da platim sobu s grejanjem. Imao sam časove pre podne. Po podne nisam znao šta ću sa sobom. Bilo mi je hladno. Otkrio sam da u Kinoteci mogu da se zagrejem - za samo jedan franak. Između projekcija bih se sakrio u toalet da bih mogao ostati i na sledećoj. Tu sam provodio vreme sve do dva sata iza ponoći. Na kraju godine izračunao sam da sam video 1.200 filmova. Tako sam stekao uvid u kinematografiju koja me je zanimala, ali i dalje iz slikarskog ugla. Kasnije sam shvatio da su neki američki slikari, kao Endi Vorhol, prešli u filmsko polje nastavljajući da razmišljaju kao likovnjaci. Bio sam njima impresioniran. Moje bavljenje filmom zapravo je produžetak razmišljanja o slikarstvu.
Malopre ste na konferenciji za novinare izjavili da se osim muzikom inspirišete i slikama. Čije vas slikarstvo nadahnjuje?
- Imam nekoliko omiljenih slikara koji me podstiču. Najviše Paul Kle, Maks Bekman, Vasilij Kandinski, holandski majstori kao Jan Vermer. Nedavno sam otkrio i Edvarda Hopera koji je uticao na atmosferu američkog grada koju sam želeo postići u mom najnovijem filmu 'Klad prošlost zakuca'. Kao pripadnik rok generacije, verujete li i dalje u 'američki put'?
- Ne. Očajan sam, deset godina živim na relaciji Berlin - Los Anđeles i vidim da se Amerika udaljuje od ostalog sveta. Postaje provincijalna. Amerikanci pokušavaju da izvezu svoje vrednosti kao što su sloboda i demokratija, ali one nestaju u njihovoj zemlji. Osnova za slobodu i demokratiju jeste biti informisan. Samo informisani ljudi mogu koristiti slobodu i upražnjavati demokratiju. Šokantno je, međutim, da su sami Amerikanci sve veće neznalice. U kojoj je situaciji Evropa?
- Još pre petnaest godina shvatio sam da treba proniknuti u prošlost Balkana i počeo da čitam istorijske studije. Što sam više čitao, bivao sam sve konfuzniji. Ko je bio protiv koga, ko je ratovao s kim, koje su nacije u igri, a koje religije, ko se u konflikt spolja mešao, ko ga je podsticao, ko je s kim sklapao saveze, koliko puta je samo Beograd bio bombardovan... Muti mi se u glavi od svega toga. Jedino izvesno što znam jeste da se problemi 21. veka ne mogu rešavati ako se prethodno ne razreše lokalni problemi ovde, ili u Palestini, ili između Kine, Japana i Koreje. Nužno je da jedni druge ne samo saslušamo nego i dobro čujemo. Da li kulturu dijaloga podstiče umetnost, posebno film?
- Verujem da se ona uči i filmom. Tu kulturu ne nude Amerikanci, ona je naše evropsko blagorodno iskustvo. Dijalog nekad dugo traje, nekad je buran, ali, na kraju, dijalog je naš glavni izvozni proizvod. Možete li to objasniti na primeru vašeg filma 'Kad prošlost zakuca'?
- U mom filmu vidi se muški i ženski pristup problemu. Muškarci, otac i sin, pošto se pronađu, bez prethodno ijedne izgovorene reči, odmah krenu da se biju. Sve žene u toj storiji, i majka i žena njegovog života, i kćer, i sinovljeva devojka, stoje čvrsto na zemlji. One nude rešenje kroz razgovor. Muški pogled na svet nas je prečesto vodio u katastrofe. Mislim da je kultura dijaloga - ženska kultura. Film može da otvori mogućnost za njega. Iza dijaloga je zapravo nežnost koja postoji u ženskoj opciji. Milena Marjanović - Foto: A. Isaković
