Izvor: Blic, 31.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Učim od svojih ćerki
Učim od svojih ćerki
Ana Sofrenović, glumica bogate karijere i ovde i u inostranstvu, između ostalog, 2006. godinu počela je ni manje ni više nego muzičkim nastupom u Karnegi holu, s prolećem je na svet donela i drugu ćerku, jesenas je bez ikakvog honorara igrala glavnu žensku ulogu u filmu 'Dva' Puriše Đorđevića.
U razgovoru za 'Blic' kaže: 'Lepši početak godine nisam mogla da zamislim. I bila je to jedna uzbudljiva, drugačija godina od mnogih prethodnih. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Na nekoj sam vrsti raskrsnice i u životu i u karijeri i volim tu neizvesnost koja mi donosi izbor, ali i sažimanje svih aktivnosti u kojima sam se dosada oprobala i nekim novim prema kojima se, na neki način, tek otvaram. Volim svoj život u 2006. godini. Osećam da je to početak jedne sjajne avanture, istraživanja, sazrevanja na najlepši mogući način, drugačije nego do sada. Možda se po prvi put u životu ne plašim da sanjam i da pratim svoje snove i da se borim se za njih. A kako godinu na izmaku vidite u širem društvenom kontekstu? Recimo, kog je žanra?
- Društvena realnost nije nešto u šta preterano verujem. Postoji moja realnost u odnosu na mene i u odnosu na druge. Možda to i nije dobar stav. Ali, ja tako funkcionišem. Okolnosti mogu samo da utiču na prostore u kojima sam, ali i dalje smer delovanja, pogotovo u mojoj glavi, određujem samo ja. Kuda ću ići i gde ću stići ne zavisi od 'naše realnosti', u to sam duboko ubeđena. Postoje prepreke, ali i rešenja. Uvek. A što se žanra tiče, ako uopšte može da se odredi - ovo je možda najviše vreme apsurda.
Od brojnih uloga koje ste odigrali, koja vas je najviše dotakla ili koja najviše liči na Anu Sofrenović?
- Svaka uloga koju sam igrala u nečemu je imala sličnosti sa mnom, ali nijedna od njih nisam bila ja do kraja. Udahnuti život rečima i likovima sa papira je uvek pitanje korišćenja materijala koji vam je u ruci, a to sam ja sama i svi moji aspekti. Ima jedna divna misao u koju zaista verujem, a to je da nijedan čovek nikad u kontinuitetu nije isti. Istina, svako poseduje neke osobine koje se kroz njegov život provlače češće nego neke druge, ali u suštini, nikad nismo isti, već se menjamo u zavisnosti od situacije, od vremena, od ljudi, od osećanja, od onoga što smo jeli do onoga koga volimo... Osim glumačke, imate i lepu pevačku karijeru, a bavite se i eksperimentalnim istraživanjem ljudskog glasa. Šta glas, fenomenološki, zapravo odražava?
- Ljudski glas je znak raspoznavanja, komunikacije, neverovatan kreativni prostor. U sebi nosi mnogo više od reči. I upravo me ti neverbalni aspekti upotrebe ljudskog glasa zanimaju. U redu, društvo se dogovorilo oko pojmova i značenja. Ali kad čujete jecaj, uzdah, krik, smeh, dobijate toliko mnogo informacija o tome šta ta osoba koja ih ispoljava oseća, misli, želi, bez da je izgovorila ijednu reč. Volim da istražujem sve načine upotrebe ljudskog glasa van reči i nekih definitivnih pojmova i određenja. Svi daleko više komuniciramo načinom na koji nešto kažemo, nego time šta kažemo. Zvuci i prizvuci. Tekstovi i podtekst. Ove godine dobili ste drugu ćerku - Duško Radović je rekao da onaj ko voli svoju decu ne može da ih vaspitava - jeste li stroga mama? Da li je Dragan strog tata?
- U aprilu pre dve godine, dobila sam drugu ćerku. Svoju decu vaspitavam više onim što radim nego onim što im govorim. Dosta im i pričam, ali znam da najviše uče posmatrajući mene i Dragana. Umem poprilično da popustim, ali umem i da budem stroga. Sve zavisi od situacije. Biti strog i rigidan ne vodi ničemu, a najmanje dobrom vaspitanju. Ne vidim sebe kao strogu majku (mada to treba pitati moje ćerke), ali mislim da granice moraju da postoje jer preveliki prostor, kao i premalo slobode, može da bude podjednako užasavajući za dete. Kao i u svemu, ključ je u balansu. A to se uči celog života. Učimo oboje od njih dve isto koliko i one od nas, možda i više, ali ko će to izmeriti. Šta biste poželeli sebi za 2007. godinu? A čitaocima?
- Sebi bih poželela jednu uzbudljivu i nepredvidivu godinu prepunu iznenađenja (koja ću i sama da priređujem sebi i drugima, a i drugi meni). Život punim plućima. Zdravlje i sreća su nešto što svima želim.
Tatjana Nježić
