Izvor: Politika, 07.Maj.2013, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uči da ne bi radio
Za zanimanje tehničar za gašenje požara imamo samo jedno odeljenje, u Nišu, a svaka firma i svaki veći objekat mora da ima vatrogasca
Poznata je ona izreka: ,,Izaberi školu, izaberi budućnost”. Naši školarci se, međutim, često odlučuju u skladu sa onom drugom izrekom: ,,Izaberi kancelariju da ne bi mnogo radio”. Na žalost, očigledno je da već izvesno vreme vaspitavamo decu kako da što veštije izbegnu rad.
Trenutno su u Srbiji najpopularnije ugostiteljsko-turističke >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << škole u kojima za jedno mesto konkuriše od šest do osam đaka. Razlog je to što se brzo dolazi do posla,ova zanimanja (kuvar, konobar, kulinarski tehničar, turistički tehničar)dobro suplaćena, a i tražena su i kod nas i u inostranstvu. Smatra se da u ovoj grani u Srbiji narednih godina treba da bude zaposleno oko sto hiljada radnika.
Medicinski tehničar i vaspitačica su takođe zanimanja na ceni, jer se sve više otvaraju privatne lekarske ordinacije i privatna obdaništa. Na ceni su i ekonomska i pravna usmerenja, iako je svršenih učenika ovih škola mnogo među nezaposlenima. Međutim, nemamo dovoljno službenika osiguranja, nemamo kvalitetne poslovne administratore ni kvalitetne bankarske službenike. Uprkos reformama, školski sistem se sporo prilagođava promenama na tržištu. Razlog za to je što niko nema ambiciju da se reformama bavi na pravi način, bez politikantstva i dozvoljavanja nezdravog lobiranja. Recimo, za zanimanje tehničar za gašenje požara imamo samo jedno odeljenje, u Nišu, a svaka firma i svaki veći objekat mora da ima vatrogasca. Sad su na tim mestima penzionisana vojna lica ili bivši policajci, što znači da nemamo školovan stručni kadar.
Sa druge strane, kad škola otvara odeljenja za vrlo tražena zanimanja, tada je interesovanje učenika veliko. Na primer, u Vazduhoplovnoj akademiji, bivšoj školi ,,Petar Drapšin”u Beogradu, školuju se deca za izuzetno popularna i tražena zanimanja, poput aviotehničara, tehničara za raketne sisteme, tehničara obezbeđenja, itd. Vazduhoplovna akademija je na prošlogodišnjem upisu bila među tri najtraženije škole, sa pet do osam učenika za jedno mesto. Isto se može reći za pojedine nove smerove elektrotehničkih škola.
Imamo i škole koje bi trebalo da budu popularne, a nisu – to su tekstilne i kožarske. Reč je o delatnostima s dugom tradicijom kod nas u kojima možemo da budemo vrlo uspešni, što, i pored velikog priliva kineske robe, pokazuje primer Arilja. Zašto se primer Arilja ne bi preslikao i na neki veći grad? Koje je opravdanje što planski ne razvijamo svoju privredu školujući adekvatne kadrove?
Srbija oskudeva i u dobrim majstorima u građevinarstvu – zidarima, tesarima, armiračima, staklorescima, stolarima. Nemamo ih jer nema učenika u tim odeljenjima. Za zanimanje stolar upiše se osmoro đaka,iliza zanimanje staklorezac –ni jedno, za keramičara isto. Možete da prebrojite one koji se upišu za zanimanja koja su tražena i bez kojih ne možete da radite. Težak je rad zidara i armirača, ali ako ovim učenicima ponudite stipendiju i odobrite kredit onome ko hoće da se bavi privatnim biznisom, onda ćemo u privredi više postići nego ako nam mladi godinama na birou čekaju posao, poput gimnazijalaca i ekonomskih tehničara. Država bi morala podsticajnim merama da pomaže školovanje i zapošljavanje srednjoškolaca za ova zanimanja, jer u suprotnom ćemo ostati bez majstora. Imaćemo samo priučene zanatlije, bivše gimnazijalce!
Naš školski sistem bi trebalo da forsira i poljoprivredu, a mi uopšte ne školujemo farmere, one koji mnogo toga znaju o ratarstvu i stočarstvu, i ,,bežimo od motike” u grad. Dobar primer za to je, recimo, Poljoprivredno-hemijska škola u Obrenovcu, u kojoj se školuju i budući veterinari, poljoprivredni tehničari, tehničari hortikulture, ali i farmaceuti i ekolozi. Svima je nekako jasno da je u ovakvim i sličnim zanimanjima budućnost, ali sve to ostaje na nivou ideje.
Zato sad imamo pune ekonomske i medicinske škole, a prazne poljoprivredne, građevinske, tekstilne. U ekonomskim školama imamo po 36 učenika u odeljenju, a u ovim drugim 15 ili 20. Svi hrle u pravne, ekonomske, medicinske i ugostiteljsko-turističke škole, pa onda i u gimnazije. Zato je sad ogroman broj gimnazijalaca i ekonomskih tehničara bez posla. A kad se nekome od njih stomak prilepi za kičmu, onda se i oni obučavaju za – vatrogasce, zavarivače ili keramičare. Kažu da se deca ne odlučuju za proizvodna zanimanja zato što u proizvodnji nema posla. Ja se s tim načinom razmišljanja ne slažem, jer i sami zaposleni pokreću privrednu granu. Drukčije rečeno, ako nemamo osposobljenu radnu snagu,nećemo imati ni industriju ni proizvodnju.
Predsednik foruma srednjih stručnih škola, Beograd
Milorad Antić
objavljeno: 07.05.2013.
.jpg)
