Izvor: Blic, 31.Jul.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ubijanje u ime jednakosti i slobode
Ubijanje u ime jednakosti i slobode
Makedonski reditelj Aleksandar Popovski (1969) režira komad 'Balkan nije mrtav' Dejana Dukovskog koji će tokom naredne sezone biti izveden u makedonskom nacionalnom teatru. Reč je, prisetimo se, o stvaraocu koji pre nekoliko godina oduševio beogradsku publiku na BITEF-u predstavom 'Mamu mu ko je prvi počeo', zatim prokrstario Evropom sa filmom 'Zbogom XX vek' i usput pokupio brojne nagrade, potom prošle godine u maju na sceni Ateljea 212 >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << režirao 'Roberta Cuka' B. M. Koltesa...
Govoreći o komadu vrlo indikativnog naslova kojim se sada bavi, Popovski kaže da je to tekst iz rane faze Dejana Dukovskog koju beogradska publika nedovoljno poznaje.
'Tekst je nastao u vreme raspada Jugoslavije, kad nam nije bilo sasvim jasno šta se oko nas dešava. Radnja je smeštena u vreme raspada velike turske imperije. Dakle, pravim predstavu koja govori o raspadu. I to raspadu ljudi, morala, vrednosti, sistema, države... Raspadu kao dominantnoj religiji u ovom trenutku. Kao kad te boli zub koji gnoji godinama.'
Dakle, da li se može reći kako je Balkan mrtav?
- Balkan je umoran, nije mrtav. Balkan je umoran jer ovo što sad živi je neko čudno vreme nečasnog mira. Vreme u kome smo izgubili dobar ugao gledanja na stvari i snagu. Sad nam treba nova vera, nova biblija. Stare parole su izgubile boju. Pogledajte koliko ljudi u ovom trenutku gine zbog tri reči na kojima je izgrađena moderna Evropa – 'egalite, fraternite, liberte'. To znači da nešto nije u redu. To, takođe znači da je francuska buržoaska revolucija umrla onog dana kad su ubili Dantona. Elem, to je drama koju sada radim. Dantonova smrt. Jer, kad im je rekao da to što rade nije dobro, jednostavno su ga ubili. I to oni rade do dan danas. Ubijaju. Ubijaju ako ne misliš kao i oni. Ubijaju druge u ime jednakosti, bratstva i slobode.
Koliko su vas sukobi u Makedoniji inspirisali da radite taj komad?
- Sukobi ovog tipa me ne mogu inspirisati ni na osnovne fiziološke potrebe. Priča o ljudima koji ne mogu da se školuju na svom jeziku pa da bi to ostvarili masakriraju civile i prave etničko čišćenje mi je jako neinspirativna. Ne verujem u to. Verujem u priču o ljudima koji mogu da skinu sa sebe oklope. Verujem u priču o muškarcu i ženi. Kad ostanu samo gola tela, kad nestane religija, predrasude, obeležja, tradicija... Tada ostanu samo dva gola tela. Ostanu čovek i žena. I posle oni vode ljubav... A kako vi vidite rasplet situacije u Makedoniji?
- Ne vidim rasplet situacije u Makedoniji. To odavno tvrdim, da ne postoje univerzalni sistemi i rešenja. Ništa nije isto u prirodi. U prirodi ne postoji reč jednakost. Tamo vladaju pravila hijerarhije. Čovek je deo prirode i mislim da globalni svetski planovi za mirna rešenja i zajednički život ne mogu da se koriste svugde. Pa, čekajte mi smo pre deset godina izašli iz bratsva i jedinstva koje se jako krvavo završilo. Evropa nudi rešenja koja smo već probali. Nude nam novi san koji se zove ulazak u Evropsku uniju. Pa mi smo čekali pedeset godina da uđemo u komunizam, pa nismo. Idologija čekanja. Magarac i šargarepa. Jedino što me stvarno veseli i raduje su stvari koje su se dešavale u Đenovi na konferenciji G8. To je pokret u koji iskreno verujem. I to mi se sviđa. Cela ta borba protiv globalizacije po mom mišljenju je jedini pravi put. Danas je jako teško biti protiv evropske i svetske demokratije, jer te odmah proglase da si fašista. A ta njihova demokratija i pravda je fašizam protiv koga se treba boriti. Oni su se prvi dokopali do te reči i sad nas jebu, jer ti ne možeš biti protiv demokratije. To ti je kao kad na internetu prvi patentiraš ime i onda niko više nema prava na to. Ali, lično se jako veselim sledećem samitu grupe G8. Tamo ide moj put. Mislite li da će se sukob koji je akutan u Makedoniji proširiti i na okolne zemlje?
- Ma to je nebitno...rat ili nečasni mir. Sve okolne zemlje žive nečasnim mirom, to će brzo da se rasturi. Znate kako počinje drama 'Divlje Meso' od Gorana Stefanovskog? Jednostavno, otac čita novine i kaže:'Biće rata...biće rata...' A majka na to odgovara: 'Pa dosta je bilo ovakvog mira'. Šta biste rekli o ulozi kulture, konkretno pozorišta, u takvim (ne)prilikama?
- Mislim da ne znam...Jer sad bi trebalo da dam odgovor da smo mi čuvari razuma i morala i da u pozorištu stvarnost postaje iluzija koju živimo...Ja to radim jer jedino to umem. Sve drugo ne razumem. Ne razumem zašto rat...ne razumem šta hoće Albanci...ne razumem šta govore Makedonci...ne razumem strane televiziske stanice...ne razumem. A pozorište razumem. Stvaram paralelni svet. Ne mogu da poverujem u ovo što mi se svaki dan servira. Ako neko misli da bi trebalo da verujem u to onda vređa moju intelegenciju. To me je nerviralo i onda kad sam radio Roberta Cuka. Zašto bi trebalo da se ja sklonim da bi oni mogli da vladaju, bombarduju, ubijaju...Zašto moj svet gubi pred njihovim? Zato bežim u pozorište i pravim svoj svet. Usput se nadam da će ih stići kazna sa neba. Tako bi moralo biti. Zločin i kazna. Ako nema kazne onda nema ni Boga. A ja iskreno verujem da postoji sila koja pokreće univerzum. Samo molim Boga da nas nije zaboravio i zauvek otišao odavde. Ima li, dakle umetnost snagu da menja stvari?
- Sigurno. Na jednom drugom civilizacijskom nivou. U to iskreno verujem, iskreno. Samo su neki umetnici to bukvalno shvatili, pa su ušli u politiku nebi li počeli da menjaju stvari. Tatjana Njezić
