Izvor: Blic, 20.Mar.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ubijamo našu baštinu
Ubijamo našu baštinu
Najkraće rečeno, Mileta Prodanović je pisac i slikar ili slikar i pisac čija knjiga ili izložba izazove dovoljno znatiželje da ga podstakne za sledeću. Ovog puta to je 'Brendopolis' (dve izložbe istovremeno, u Galeriji Studentskog kulturnog centra fotografije, u 'O3onu' akvareli). Već naslov otkriva čime se bavi.
Kojih se kritičkih načela pridržavate?
- Jedno od načela - bilo čime da se bavim - jeste da u tome moram osećati >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << zadovoljstvo. Nekad sve teče kao iz rukava, neki put materijal, daje otpor. Zadovoljstvo se, između ostalog, sastoji u savladavanju tog otpora. Uvek se trudim da ono što izložim ili objavim bude nešto što će ljude pokrenuti, nešto što ih neće smoriti. Umetničko delo pre svega mora biti duhovito, čak i kada je duboko tragično. Kako su ovu izložbu propratili mediji u Beču, Regenzburgu i Skoplju, gde je bila ranije?
- U Beču je deo ova dva ciklusa koji čine 'Brendopolis' bio prikazan u okviru jedne šire prezentacije beogradske umetnosti u prostoru bečke 'Secesije'. Imam utisak da su u okviru nje moji radovi isto tako bili zapaženi, ako je suditi po pominjanjima u štampi. Tačno je da je ciklus fotografija nešto što zahteva dodatna objašnjenja, uvek se na tim otvaranjima nađe i poneko ko prati i razume događaje na Balkanu, ali većini ljudi bio je komunikativniji ciklus akvarela, jer je ta robna globalizacija sveopšti fenomen. U Skoplju su dobro razumeli i deo sa Belim anđelom, možda zato što i oni imaju 'svog' - anđeo iz Kurbinova čak je našao mesto na makedonskim banknotama. Koje mesto istorija zauzima u vašim razmišljanjima?
- Mi inače živimo na prostorima u kojima postoji višak istorije. Ovo je jedan od načina da se onaj ko koristi jednu od najvažnijih slika u evromediteranskoj kulturnoj zoni u 13. veku natera da se barem zamisli kada je stavi na etiketu piva, na olovku, na salvetu kojom se brišu ostaci čvaraka sa usta, ili u katalog tetovaža. Dva dela izložbe jesu neka vrsta komplementarnog kretanja. U ciklusu fotografija imamo tu izuzetnu sliku koja nam dolazi iz prošlosti i pretvara se u znak koji se potom banalizuje do beskraja, a u akvarelima imamo nešto što iz našeg vremena, a to je vizuelno zagađenje robnim markama, odlazi u prošlost i utiskuje se na poznate ili manje poznate slike_arhiva iz istorije umetnosti, na dela Đota, Krivelija, Martinija ili braće Lorenceti koja su data kao citati.
Da li istorija zadire u nacionalni identitet?
- Umetnik mora biti skeptičan, mora uvek preispitivati mitove koji se plasiraju zarad opstanka nekoga ili nečega na vlasti. Cela priča sa Belim anđelom za mene jeste neka vrsta vizuelnog eseja. Ne smatram da je taj lik nešto što određuje nacionalni identitet. Tužno je, zapravo, koliko su pojednostavljenja, mitomanska zastranjenja, unizila ono što zaista jeste naša tradicija. Kako zaštititi 'brendove'?
- Jedina ozbiljna zaštita jeste dubinsko povećanje znanja medu ljudima, zakoni o zaštiti znakova tu malo pomažu. Ljudi moraju znati da Beli anđeo nije nikakav predložak za političku ili bilo kakvu drugu manipulaciju. U poslednjih petnaestak godina kao da smo izgubili mogućnost da stvari sagledavamo kakve one jesu. Ali tragični sled događaja se, nažalost, ne zaustavlja na tome: ovih dana najugledniji stručnjaci iz oblasti zaštite nasleđa skreću pažnju na činjenicu da se briga o baštini koja je regulisana zakonima sve češće prepušta nestručnim licima, freske u Mileševi su bez nadzora konzervatora 'ulepšane', doslikane, najavljeni građevinski radovi u nekoliko manastira prete da ih zauvek skinu sa Uneskove liste... To je ono što je mnogo opasnije nego kada Beli anđeo dođe na nekakav plakat i bude okićen firmom 'Smile'. Pravo skrnavljenje je kada neko neuk nazida konak na srednjovekovnim temeljima, kada 'popravi' fresku srednjovekovnog majstora, pa sve i da je rukopoložen po sto puta. To je ubijanje baštine koje se može meriti samo sa spaljivanjem sakralnih objekata u nedavnom pogromu na Kosmetu. Šta ste hteli izložbom 'Brendopolis'?
- Ne mislim da sam ja taj koji treba da daje teorijsku podlogu tih radova, ali ako bih morao negde da ih odredim, rekao bih da je to neo-neo-pop-art. Voleo sam oduvek tu ciničnu oštricu naročito evropskog pop-arta, pa i ono što se na našim prostorima približavalo tom idiomu tokom šezdesetih. Poželeo sam i da ti radovi nateraju one koji ih vide da se pažljivije osvrću oko sebe kada prolaze kroz grad. Želeo sam i da sebi priuštim i nešto od starovremenskog uživanja u slikanju, u akvarelisanju koje je nekad davno postojalo i kao predmet na nekim od naših fakulteta. Milena Marjanović
