Izvor: Politika, 30.Jun.2010, 23:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
UPADLJIVO MALI APARTMAN
Sudbina demokratije u siromašnim društvima jeste međusobno korumpiranje političara i birača
Jedno pitanje za medijske mogule – koji danas sa narodom na mnogo mekši, blaži, neuhvatljiv način čine isto ono što su ranije radili batinaši, političke policije, doušnici i vojska – glasi: „Zašto vam se događaju takve propusti?“ Deset godina čitamo i slušamo pravu kampanjsko-medijsko-političko-artiljerijsku pripremu koja od nekoliko političara-plebejaca, bivših >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << omladinaca sumnjive mladosti, studenata pristojnog univerzitetskog staža, stručnjaka kojima političke obaveze ne dozvoljavaju karijeru, vizionara lišenih vere i aktivista bez dela, treba da napravi državnike na kojima će ostati preteško breme odgovornosti za budućnost srpske države.
U zemlji čiju politiku vode tri kabineta, kojima se u ekonomske poslove još meša i jedan klub, i nije mnogo teško biti uspešan političar. Važno je samo biti strpljiv i trpeljiv. Biti sa merom alav (nelogično, ali upravo tako) u društvu u kome pohlepa odavno nije mana. Naravno da vrline, načela, uverenja, program... u tom svetu predstavljaju skrupule neozbiljnih i opravdanja poraženih. Ako ih nemaju kolovođe, zašto bi opterećivale sve one brojne koji su sve što nemaju potražili i sve što bi mogli imati prepoznali u kolu u koje su se jedva uhvatili. Ipak, zanimljive su pogreške do kojih dolazi. Oni čije smo uspehe pratili u politici, vaterpolu, konjičkom sportu, motoristici, visokoj medicini, primenjenoj diplomatiji, odlascima na pozno odsluženje vojske (uz pratnju verenice) iako se branik otadžbine nalazi u mestu stanovanja... Velikani koje smo bodrili kada su nabavljali ekološke automobile (kakve voze i misleće holivudske zvezde) i trošili u Srbiji novac teško i pošteno stečen u Švajcarskoj – za koji je plaćen porez! Konačno, čak kada oni među njima potekli iz bogatijih sredina sada leče komplekse društvene neupadljivosti pevajući u ekskluzivnom restoranu intelektualne stihove („gde si bila kad sam bio niko?!“)... ponekad se, naizgled, preigraju. Svi oni ostavljaju nas u dilemi: da li čestim vestima o svojim basnoslovnim postignućima, a onda još blesavijim povlačenjima, ispravkama i umanjivanjima, žele da ukažu na našu ili sopstvenu intelektualnu ograničenost?
U demokratskim državama plate političara su visoke, ali im je ograničeno bavljenje privatnim poslom, kao i pravo da primaju skupe poklone. Postoje ustanove, kao i osetljiva politička javnost, sposobne da sprovode ove političke običaje pretočene u zakon. Zašto naši političari često hodaju granicom narodnog strpljenja i dobrog ukusa? Zašto čujemo uglavnom o političarima koji su u svojim ličnostima sabrali brojne državničke, neporecive strančarske, mnogobrojne (kada samo stignu?) stručne i konačno basnoslovne poslovne reference? Da li nas možda pripremaju da ih, u času kada jednog dana napuste tu „dolinu suza“ koju mučenici što njome hodaju nazivaju „srpska politika“, lakše doživimo kao bogataše? Da li pokušavaju da zavaraju sudske organe ili sud naroda?
Razuman moćnik kod nas nema mnogo razloga da se plaši suda i naroda. Uspeh se u Srbiji možda ne prašta, ali se i ne osuđuje. Bogatstvo je u ovoj zemlji egalitarizma i socijalnog radikalizma samo sebi opravdanje. Kako god stečeno ono je predmet osude koja je opšta, načelna i time bezopasna. Zašto onda sve to rade? Važan razlog je prosečan glasač koji prezire drugačije od sebe, ali poštuje silu, moć i bogatstvo. Smeje se vrlinama koje nema, a grdi mane koje ne može da dostigne. Zato naši političari teško priznaju, ali uvek vode računa o tome da su deo naroda. Njihovi poslovi su brojni i, za razliku od narodnih, uvek uspešni. Njihove ušteđevine su „umerene“ (u proseku 50.000 evra), ali bi ih štedeći polovinu svojih, formalno svakako ne prevelikih, plata uštedeli tek posle desetak godina odricanja. Samo oni mogu do trideset i pete godine da od plate uštede za stan. Isključivo njima polazi za rukom da uspešno ulaze u nova zanimanja ili da uzgred, za novine, sa velikim uspehom zauzimaju i radno mesto za koje su se školovali. Očigledno da postoje naši građani koji se ovakvom svetu možda ne dive, ali mu zavide; koji ih verovatno ne poštuju, ali cene njihova dostignuća.
Sudbina demokratije u siromašnim društvima, a takva na svetu preovladavaju, jeste međusobno korumpiranje političara i birača. Iako potiču iz naroda, njegovi predvodnici svojim delom i primerom mogu da promene stvari nabolje. Naš problem nisu samo teška vremena, loši uslovi i narodna zaostalost, već pre svega ispodprosečne vođe. Zato je naša demokratija slična apartmanu iz naslova – svojim stvarnim sadržajem prkosi svojoj ideološkoj suštini.
Napredni klub
Čedomir Antić
objavljeno: 01.07.2010.
