Izvor: Politika, 08.Maj.2012, 08:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U svetu laserskih pištolja
Iako proslavljen skulpturama objekata iz svakodnevne upotrebe – Klas Oldenburg je alergičan na etiketu pop-arta
Specijalno za Politiku
Beč – „Prevrnuli smo svaku fioku, izvukli smo sve kutije iz arhiva”, izjavio je pred prepunom bioskopskom salom MUMOK-a kustos Ahim Hohderfer na podijumskoj diskusiji sa Klasom Oldenburgom, jednim od najuticajnijih umetnika današnjice.
U jednoiposatnom razgovoru organizovanom povodom izložbe „Oldenburgove >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << hiljadu devetsto šezdesete”, sada već osamdeset trogodišnji švedski umetnik je odgovarao na pitanja o svojim počecima, o traganju za identitetom, o zahtevnoj njujorškoj dinamici i autonomnom duhu Los Anđelesa koji mu je otvorio apetit za vinilom – trendi materijalom šezdesetih koji je postao njegov zaštitni znak u kreiranju takozvanih mekanih skulptura.
Centralni eksponat izložbe je „kontejner” dragocenosti, legendarni Miš muzej u obliku glave Mikija Mausa koja se kao takva, u svojoj elegantnoj simetričnosti poznatog strip profila, mat-crne površine, može u punom sjaju videti sa najviše platforme MUMOK-a.
U tom muzeju tričarija, u staklenim vitrinama je izložena mešavina materijala od 385 studija, modela aviona i automobila, igračkica i skulptura koje je umetnik sam izradio, ali i takvih objekata koje je godinama dobijao na poklon od prijatelja, kolega i poznanika. Nastao 1965, Miš muzej je postao projekat u progresu koji je trebao da „stavi pod opsadu” čitavu zgradu čikaškog Muzeja savremene umetnosti, sa sve džinovskim mišjim ušima na fasadi.
Ovaj projekat je pokazan na „Dokumentima 5” u Kaselu 1972. kao „muzej popularnih objekata”, da bi svega pet godina kasnije dobio svoju finalnu formu dodavanjem fizički odvojenog krila nazvanog Laserski pištolj. „Čitav svet je bio sačinjen od laserskih pištolja. Tu postoji književni element jer sam u to doba želeo da postanem pesnik, ali ta ambicija me je prošla”, objasnio je na dan otvaranja izložbe. Dosta Oldenburgovih radova ima jednostavne forme koje se ponavljaju u nekoliko varijacija. To je očigledno i u Miš muzeju.
U MUMOK-u su izloženi i delovi Oldenburgove čuvene instalacije Ulica, prvi put postavljene 1960. u galeriji Džadson. Za ovaj „grafiti” rad Oldenburg je bio jasno inspirisan šetnjom ulicama Njujorka. „To što nisam imao dovoljno sredstava za život navelo me je na rešenje da se umetnost može praviti od stvari koje ne koštaju ništa.” Sakupljajući sve što bi pronašao na ulici – karton, drvo, otpatke, sitne predmete... počeo je svoju neposrednu okolinu da pretvara u „sivo-braon zonu” skulptura koristeći se kartonskom braon bojom i sivilom pločnika u prikazivanju urbanog života donje istočne strane Menhetna (automobila, pešaka, saobraćajnih znaka, bilborda...).
Posle nekolikogodina Oldenburg počinje da doživljava Njujork kao grad treš sistema i 1962. odlazi u Los Anđeles. U Malibuu otkriva motel čije su sobe dizajnirane mustrama različitih egzotičnih životinja i razvija fascinaciju prema novom kič materijalu kojim je nameštaj tapaciran. Ispostavlja se da je upravo L. A. centar proizvodnje vinila i rađa se ideja za mekane skulpture u čijoj mu realizaciji, šijući rekvizite od vinila, pomaže prva supruga Peti Mušinski.
Radovi prolaze kroz nekoliko faza: odabir nameštaja i izrada skica i detaljnih crteža (uključujući i jedan trodimenzionalni) i naposletku – šnita. Oldenburg sašivene forme puni gipsom koji potom masira do željene forme i konzistencije. „Mekani javni telefon” (1963) izložen u MUMOK-u jedna je od prvih skulptura od vinila u istoriji umetnosti
Iako prevashodno proslavljen skulpturama objekata iz svakodnevne upotrebe – namirnica, kućnih aparata, alata, nameštaja, sanitarija, Oldenburg sa godinama postaje sve alergičniji na etiketu pop-arta. Smatra da njegova umetnost nije „bučna” u smislu da se nikada nije bavio konzumerizmom i kapitalizmom: „Ja o pop-artu više razmišljam kao o slikarstvu RojaLihtenštajna ili Mela Ramosa... Skulptura, ako mene pitate, nije pop-art”,priznajući da bi njegova „posla” sa MikijemMausom možda mogla da se protumače u tom duhu.
Stimulisan crtežima Hansa Holajna sredinom šezdesetih, Oldenburg počinje da se interesuje za arhitekturu i kreće da osmišljava objekte velikih razmera u javnom prostoru gradova širom sveta. Prvi izvedeni projekat te vrste jeste„Karmin na tenkovskim gusenicama”,podignut 1969. u sklopu kompleksa Jejl univerziteta, nastao po narudžbi diplomaca odseka za arhitekturu.
Posle Beča izložba „Oldenburgove hiljadu devetsto šezdesete” kreće na turneju koja će početi u Kelnu i dalje teći preko Bilbaoa i Njujorka gde će se pokazati u MoMi.
Marina Rihter
objavljeno: 08.05.2012.
