Izvor: Politika, 05.Dec.2010, 00:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U senci Al Azhara
Od našeg specijalnog izveštača
Kairo – Sedim ispred Al Azhara, više od hiljadu godina starog univerziteta koji slovi za najviši autoritet sunitskog islama.
Napolju, tu gde pijem čaj od sveže nane, muslimani tradiciju pokazuju svojim galabejama, čalmama, brkovima i nargilama. Sve ostalo je globalizovano: od agresivnosti njihovog biznisa do vrsta cigareta, od mnoštva jezika koje su uporni trgovci savladali ne bi li bolje prodali suvenire do mera obezbeđenja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koje su iste kao i u drugim delovima sveta pritisnutog terorizmom.
S druge strane, unutar posivelih zidova, ispod peskiranih kitnjastih minareta iz fatimidskog perioda, veliki imam, šeici i uleme svojim fatvama – verskim mišljenjima – određuju svekoliki način života više od milijardu muslimana na svetu.
Da li islam i globalizujuća demokratija mogu zajedno, pitanje je koje se promenljivom učestanošću postavlja poslednjih godina, često produbljujući raskol između hrišćanskog i muslimanskog sveta.
Jedni negiraju bilo kakvu mogućnost spoja. Drugi tvrde da islam traži demokratski sistem. Između dva ekstrema krije se svašta. Složeni kontekst otkriva da islam nije nasledno nespojiv s demokratijom, a da „politički islam“ može da bude program verske demokratije a ne isključiva agenda džihada ili terorizma.
Vraćam se u Rim, gde sam se, vođen radoznalošću, mada sputavan skromnim okvirima novinarstva, bavio Rimokatoličkom crkvom. Iskustva Vatikana naznačavaju koristan put ka razumevanju bitke za demokratiju unutar sveta islama.
Rimska crkva se vek i po posle Francuske revolucije grčevito borila protiv demokratije koju je doživljavala kao pretnju temeljima hrišćanske civilizacije. Protivljenje „jeresi demokratije“ doživelo je vrhunac u enciklikama pape Grgura Šesnaestog koji je demokratiju osuđivao kao antiklerikalnu i odbacivao liberalizam.
Tek vek kasnije, 1940-ih, stvorene su prve teorije koje su premošćavale jaz između katoličanstva i liberalne demokratije. Promeni stava Kurije najviše su doprinela iskustva s totalitarizmom, od desničarskih diktatura do ateizma komunističkih režima.
U islamskom, posebno arapskom, svetu uslovi su bitno drugačiji. Za razliku od zapada, gde su građanska društva cementirala demokratiju, najvećim brojem arapskih država vladaju militantno-populistički režimi koji sasecaju demokratske slobode.
Znatan deo islamista smatra da je demokratija strani koncept koji muslimanskim društvima nameću zapad i njegovi sekularni reformatori. Uvereni su da koncept narodnog suvereniteta negira islamski suverenitet Alaha i da je, tako, oblik idolatrije.
Najčešća zamerka je da zapadnoj demokratiji nedostaje duhovnost. Odvajanje vere i politike, smatraju, stvara duhovni vakuum u javnom životu i otvara vrata političkom sistemu koji nema osećaj za moralne vrednosti. Iskustva sa sekularnim vojnim režimima, poput Sadama Huseina, ojačala su strah od odvajanja religioznih vrednosti od politike.
Mnogi ugledni islamski intelektualci tvrde, međutim, da su demokratija i islam kompatibilni, da islam čak zahteva demokratiju. Pozivaju se na šuru – instituciju međusobnih konsultacija sadržanu u Kuranu, a u političkom životu izjednačenu sa parlamentom.
Drugi osnovni koncept razvoja islamske demokratije je kalif. Istorijski, pojam je označavao srednjovekovnog islamskog vladara, ali u Kuranu on ima mnogo šire – tumači se demokratsko – značenje i podrazumeva odgovornost svih ljudi da budu čuvari Alahove kreacije.
Teorija kojom se bave šeici i uleme iza zidina koje gledam danas su veoma razvijene. Rezultati u praksi su mnogo manje ohrabrujući.
Islamska društva masovno su nedemokratska, ophrvana istim strahovima kao i katolička pre više od jednog veka. To pomaže otporu prema sekularnim snagama i jačanju uverenja da je moćni vladar – bio on kralj, šeik, emir ili predsednik – neophodan kao brana prema anarhiji.
Ali zašto ova društva ne slede iskustva hrišćanskog „naroda knjige“? Zašto bliskoistočne autokrate nisu religioznu većinu usmerile ka demokratiji? Zašto uleme ne prihvataju da pluralizam pomaže opstanku vere? Da li autoritarnost islama u određivanju svakodnevnog života, pa i političkog, te ljude vezuje za autoritarne vladare kao njihove prirodne saveznike?
Moguće. Običan Arapin oseća se otuđenim od svojih vladara, pa i države. Arapske kuće su unutra čiste, ali ulice su beskrajno prljave. To je taj odnos.
Ima liberalnih islamskih mislilaca koji uče da je islam heterogen, stalno razvijajući istorijski fenomen. Ima ih, mada malo, koji tvrde da opstanak islama zavisi od njegove sposobnosti da se prilagodi. Uključujući i demokratiji.
Ispostavlja se da oni nisu u stanju da mobilišu srednju klasu koja je talac raširenog straha da će demokratija omogućiti dolazak na vlast radikalnih islamista, kao u Iranu 1979. ili, zamalo, u Alžiru 1991. Ovo, paradoksalno, uprkos činjenici da su pluralizam, različitost i ljudske slobode više nego anatema svim fundamentalistima.
Lekcija koju je Vatikan naučio od totalitarizma, prihvatajući liberalizam, nije na dnevnom redu Bliskog istoka.
Tome, cinično, umnogome doprinose demokrate sa zapada podržavajući poslušne autokrate. Istorija regiona u 20. veku služi kao podsetnik da neki od najgorih arapskih režima svoju dugovečnost duguju zapadu koji je mnogim tiranima gledao kroz prste zaboravljajući da ih pita šta je sa političkim reformama i ljudskim pravima, zašto likvidiraju ili hapse opozicionare, zašto su do grla korumpirani, kako izbore dobijaju sa 99,98 odsto ili, poput Sadama Huseina, sa 100 odsto glasova.
Amerika je najodgovornija što je arapski multipartizam optička varka, što su opozicije više kozmetičke nego stvarne, što je oslonac na vojsku i policiju pravilo, što se s vlasti češće odlazi ubistvima ili prirodnom smrću nego izjašnjavanjem birača.
Onda je pre pet godina naglo počelo da se govori o „arapskom proleću“. O „novoj zori“ i signalima reformi posle serije predsedničkih izbora na kojima su se pojavili i protivkandidati, ili o laganom jačanju parlamentarne vlasti. Irak, Egipat, Liban, Jordan, Kuvajt, Bahrein, Jemen, Libija, Maroko, Tunis, Palestinci, čak i Saudijska Arabija i Oman.
„Islam je usklađen s demokratskom vlašću“, govorio je Džordž V. Buš promovišući svoju „Širu bliskoistočnu inicijativu“ koja je od Iraka trebalo da napravi demokratski primer za ugled.
Ispostavilo se brzo da je ideja bila otužan pamfletski pokušaj da se zamagli irački politički, vojni i moralni fijasko. Pokazalo se da je argument da je demokratija preduslov regionalnog mira samo racionalizacija odlaganja bilo kakvog napora da se reši konflikt Izraela i Palestinaca.
Prodor političkog islama, haos u Iraku, uspon moći šiita i rast uticaja Irana, osećaj – ispostavlja se ispravan – bliskoistočnih vladara da su Americi toliko potrebni da ih ni Barak Obama neće dirati, sve to je doprinelo da se „arapska zora“ brzo vrati u „arapski sumrak“.
Od promena ni traga ni glasa. Arapskim liderima ne trebaju američke reforme. Obećanja koja su davali pre pet godina prekrio je pesak.
Arapska ulica pamti Britance i Francuze, ne veruje ni Amerikancima. Zašto bi – Amerika je u pet različitih ratova pomogla Izraelcima da poraze Arape.
Pet godina posle fatamorgane „marša slobode“, opčinjena neizmenjenim strateškim i energetskim interesima, Amerika i dalje hipokratski dadilja bliskoistočne autokrate podržavajući zakržljavanje arapske ali i islamske političke misli.
Demokratija je daleko. Arapsko civilno društvo – kakvo je zapad samo retorički promovisao – poslednje dve decenije tavori. Nema sumnje da će tako i biti ukoliko ista kolekcija despota – osetljivija na američke nego autentične domaće reformske formule – nastavi da vodi arapski svet.
Pretpostavka da će Amerika – uz podršku Evrope i uz saglasnost Izraela – Arape učiti kako da postanu moderni i demokratski, veoma je pogrešna.
Boško Jakšić
objavljeno: 05.12.2010.
