Izvor: Politika, 25.Jun.2015, 22:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U sazvučju behara Jovana Sivačkog
U Galeriji RTS-a, na retrospektivnoj postavci, izložena su dela ovog umetnika koji retko izlaže, a čija su platna protkana čežnjom i toplinom
Jovan Sivački spada u red onih slikara čiji se radovi – po oceni kritike duboko intimne kompozicije – retko viđaju na izložbama. Tim pre postavka u Galeriji RTS-a nazvana „U sazvučju behara” predstavlja izuzetak. Na ovoj retrospektivi izloženo je 50 slika, 29 dela malog formata (veličine dlana) i 22 crteža nastalih od >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 1968. pa do 2006, pri čemu poslednje dve grupe radova nikada do sada nisu bile pred publikom. Sve do 21. avgusta posetioci će imati priliku da vide odraze naličja autorove duše, slike nastale u senci lirskog tihovanja, kako je to u katalogu izložbe napisala Nataša Kristić.
„Rođen daleko od buke velegrada, u prostranstvima ravnica, u kojima jedina uzvišenja i spas od beskraja melanholičnih dolina predstavljaju kuće, Sivački, kao kakav otpali anahoreta, pokušava da uspostavi duhovnu ravnotežu. U središtu mnoštva i agresivnog etosa, on podiže usamljenu eteričnu likovnu isposnicu. Iz nje će na svetlost dana izaći brojni svedoci – platna protkana čežnjom za svetom građenim po meri čoveka”, piše kritičarka.
– Ono čime će se umetnik baviti u svojim delima obično zavisi i od društveno-umetničke situacije u kojoj se i on lično nalazi i koja ga okružuje. Kako u periodu kada se formirao tako i kasnije. U mom slučaju važna je bila grupa „Mediala”, koja me je i opredelila. Pratio sam kao student njihove izložbe, čitao tekstove, kritike, dopadao mi se Šejka i njegovi tekstovi. To me je sve zajedno uputilo na umetnost renesanse, kasnije realizma, romantizma – evocira uspomene Sivački.
Fokusiran na lično, intimno, prisno, toplo i čuvstveno, on formira vizuelni korpus idejnih težnji u koji smešta likovna istraživanja. Njegov opus ima nekoliko perioda. Prema rečima Nataše Kristić, na početku karijere – šezdesetih godina dvadesetog veka, dominiraju klasicistički otkloni u mrtvu prirodu, portret i autoportret. Prva polovina osme decenije je obeležena metafizičkim težnjama, no ovaj trend biva vrlo brzo napušten u korist fantastičke figuracije. Kao trajnu orijentaciju, okvir u koji će stati sve njegove likovne ambicije, Sivački, krajem sedamdesetih, postavlja: žanr, pejzaž i mrtvu prirodu.
O motivu figure nalik anđelu na renesansnim slikama, koja lebdi i ima krila, koja se često ponavlja na njegovim delima, Sivački kaže:
– Pošto sam motive počeo da tražim u neposrednoj okolini, kao i mnogi, često sam se vraćao detinjstvu, zavičaju, atmosferi u kojoj sam rastao. Te slike detinjstva nas prate i čuvaju. Ta toplina, svetlost, porodica. Ta figura koju pominjete samo formalno podseća na anđela. A zapravo, reč je o upamćenim slikama iz perioda puberteta, kada sam imao vrlo žive snove o letenju. Tada su počeli i sanjao sam ih dosta dugo. I danas ih se sećam – preletanja kuća, sletanja, krovova, bašti… To sam tada bukvalno doživljavao – objašnjava autor.
Jovan Sivački je rođen 1947. godine u Čalmi blizu Sremske Mitrovice. Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu završio je 1974. godine, a poslediplomske studije 1977, u klasi profesora Mladena Srbinovića. Bio je redovni profesor na istom fakultetu, do penzionisanja. Dobitnik je brojnih nagrada. Živi i radi u Beogradu.
