Izvor: Politika, 31.Jan.2015, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U potrazi za evropskom dramom
Predstava „Hotel Evropa”, tekst i režija Siniša Kovačević, Beogradsko dramsko pozorište
„Hotel Evropa” Siniše Kovačevića je sentimentalna tragikomedija razuđene strukture, napisana 1980. godine, kada se njena radnja i dešava. Labavo povezani događaji se odvijaju u pansionu, a njihovi akteri su preovlađujuće stari ljudi, pripadnici različitih evropskih nacija. Osnovne teme komada su univerzalne, suočavanje sa prolaznošću, starošću, usamljenošću, dok >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << on ima narativno–dramsku strukturu, donosi spoj pripovedanja i dramske igre. Radnja i likovi su obavijeni diskretnim šarmom nostalgije, setnim osećanjem prolaznosti, molskim tonovima izraza samoće. Taj lirski dah je najveća vrednost teksta. Osim toga, on nema u sebi značajnu, opipljivu dramatičnost, zbog čega se iscepkana radnja gubi u magli opštosti, ne držeći čvrsto pažnju čitaoca, odnosno gledaoca predstave.
Reditelj Siniša Kovačević je svoj tekst na scenu Beogradskog dramskog pozorišta postavio stilizovano, udaljeno, delimično i groteskno. U plastičnim crtama je oblikovao stanare pansiona ili hotela „Evropa”, praveći od njih više figure, tipove, nego stvarne, žive likove. Slobodan Boda Ninković iskusno igra prodornog i autoritativnog, iako pomalo istrošenog, zarđalog Engleza Džonatana Smita, glavnog pripovedača i učesnika radnje, stanara pansiona sa dugim stažom. Danica Ristovski je donela strogi i kruti, u obrisima i arogantni lik vlasnice pansiona, Nemice Birgit Blab. Jelena Čvorović Paunović je nežno predstavila tanušnu Francuskinju Emiliju, ljubiteljku čipki i pornića, a Boris Radmilović drčnog Španca Huana, ljubitelja noćnih dama. Nebojša Ljubišić igra Italijana, kapetana Đuzepea, a Dobrila Ilić i Azra Čengić dve krute sestre Dankinje, Anke i Gertrude Klajsen. Skromnijeg Holanđanina Matijasa, ljubitelja pecanja, predstavlja Dragoslav Ilić, Austrijanca Jozefa Prihasku, dobrodržećeg i uglađenog profesora muzike Zoran Simonović, a odbačenog Turčina Sulejmana Zoran Đorđević (on igra i epizode poštara, majstora, sveštenika). Svi ovi glumci solidno igraju na polju stilizacije, isušeno, bez psihološki verodostojnih emocija.
Nešto drugačije, malo bliže realizmu, nastupa Mateja Popović, u ulozi razbarušenog mlađeg pesnika Aleksandra, sazdanog od strasti i ljubavi prema Mariji koju putem telefona pokušava ponovo da osvoji. No, ni njegova osećajnost nije psihološki tačna, već je i ona preterana, u skladu sa opšte teatralizovanim stilom igre. Poseban izvor groteskog humora je Fifi, Đuzepeov pas, koji je na sceni komički efektno predstavljen, kao glomazna statua džukele od dva metra, svetleće crvenih očiju.
Scenografija Miodraga Tabačkog odgovara plastičnom stilu igre, muzejska je i dekadentna, poput Evrope. Sedam dominantnih vrata, od soba pansiona, ilustrovano je fotografijama koje grubo, ironično, predstavljaju države stanara. Vrata Francuskinje oslikana su Ajfelovom kulom, Engleza Big Benom, Španca siluetom bika sa idiličnom pozadinom zalaska sunca itd. Setna muzika gudača naglašava ključno osećanje bolne prolaznosti (kompozitor Kristina Kovač).
Evropa je danas vrlo trusni prostor, uzdrman u geopolitičkom, ekonomskom, kulturološkom smislu, krcat protivurečnostima i krizama koje traže dublje sagledavanje stvari. Od drame i pozorišta očekujemo da odražavaju te napetosti, da budu smisleno i podsticajno mesto postavljanja pitanja i istraživanja mogućih odgovora, da učestvuju u razmatranju načina oslobađanja od brojnih teskoba koje pritiskaju današnjeg Evropljanina, i posebno Srbina koji je na putu ukrcavanja u Evropsku uniju. Ova drama i predstava, sa druge strane, ne nude taj potreban odraz nagomilanih tenzija, već daju jedan lagani i bledunjavi pogled na Evropu, iako začinjen ironijom. Zato one ne ostavljaju dublji trag u svesti današnjeg gledaoca, zapetljanog u mreži nesigurnosti koje traže rasterećenje.
Ana Tasić
objavljeno: 01.02.2015
