Izvor: Blic, 17.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U potrazi za čežnjom
„Teskobu male sredine i druge dileme koje je imao don Krsto živimo i mi danas", rekla je u razgovoru za „Blic" Vida Ognjenović, čija se predstava „Don Krsto" (po njenoj drami i u njenoj režiji) premijerno izvodi večeras na festivalu „Budva grad teatar" a u kojoj naslovnu ulogu tumači Vojin Ćetković.
Predstavom „Don Krsto" se u izvesnom smislu zaokružuje vaš budvanski ciklus koji sadrži četiri predstave. Možemo li govoriti o nekoj vašoj, da >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << tako kažemo, budvanskoj niti?
- Možemo. Pre svega, sve ih povezuje budvanski mit. Budvu i ovaj region doživljavam kao ružu mitova u kojoj se seku i ukrštaju pravci i uticaji različitih pripovesti, legendi, pesama, opevanih stvarnih i izmišljenih događaja. U tom zlatnom majdanu našla sam tolike ličnosti čije su me sudbine i dela inspirisale da se njima bavim, njihovom istorijom i delima, a neke od njih učinim i junacima svojih drama.
Iako „Don Krsto" nije biografska drama, vama je kao inspiracija poslužio Krsto Ivanović, pesnik i crkveni čovek iz XVII veka, koji je na tim prostorima (i ne samo tim) živeo i radio.
Šta vam je u onome što se o njemu zna bilo najprovokativnije, najinspirativnije?
- O njemu sam prvi put čitala i saznavala iz dela istoričara Miroslava Luketića, koji je naučno istraživao kulturno i istorijsko nasleđe ovog podneblja. Čim sam pročitala prve tekstove, zainteresovala sam se za ličnost. To interesovanje pretvorilo se u izvesnu opsesiju kada su mi došli pod ruku njegovi soneti u izvrsnom prevodu Radoslava Rotkvića, jer Krsto Ivanović je pisao na italijanskom. Shvatila sam da je to osoba koja u sebi zatvara, objedinjuje dvojstvo sveštenik - pesnik ljubavne poezije, istoričar - operski libretista, školovani pravnik - crkveni kanonik. Ta mistična pojava dva oprečna interesa u jednoj ličnosti me, prosto, strahovito zanimala. I, od toga sam i pošla kad sam ga učinila dramskim junakom pošto se o njemu malo zna, odnosno, poznato je samo njegovo delo, a o njegovom životu gotovo ništa. Dakle, trebalo je za to delo izmisliti ličnost koja bi ga mogla napisati. I ne samo ličnost, nego i dileme, sukobe, stavove...
Nije li „Don Krsto" i priča o „zagušljivosti" malih sredina, potrazi za sopstvenim identitetom, kao i o čovekovom usudu da luta i traga da bi to nešto na kraju ipak našao ponajviše u sebi?
- Jeste, ali da bi ga našao mora da prođe put lutanja. I to je jedan od tih sukoba unutar ličnosti don Krsta. Sredina u kojoj mu je identitet zadan (da bude uspešan Budvanin, sveštenik, učitelj, plemić) njemu je bila uska i tesna. On odlazi u Italiju, tačnije u Veneciju, u potrazi za izazovom, širinom, slobodom, upravo tražeći podneblje nasuprot svog rodnog kraja. I, njegova čežnja za zavičajem je, zapravo, poetska inspiracija. On se nije fizički vratio u Budvu, nego je Budvu izgradio u svom biću i od toga napravio svoju pesničku inspiraciju.
U kom smislu „Don Krsto" korespondira sa nama danas i ovde?
-Ne mogu da kažem da o tome kao pisac posebno vodim računa. Ono što se događa danas i ovde mene ne obavezuje ni u kom pogledu. Krsto Ivanović je moj sagovornik, bez obzira na različita vremena kojima pripadamo. Verujem da će biti gledalaca koji će se prema tome odnositi na isti način. S druge strane, mi smo naslednici korpusa ideja Krsta Ivanovića, pa i teskobe malih sredina. Njegove dileme, pitanja, muke, teskobe doživljavamo i danas.
Gde smo mi to uopšte i šta nam je činiti?
- Lično sam u stalnoj izvesnoj vrsti bekstva iz ovog vremena. Pokušavam da ga shvatim na osnovu primera iz prošlosti i/ili pretpostavki za budućnost i da ga čitam u tom ključu. Danas i ovde se nameće kao odnos prema stalnoj promeni. Dobro je što je tako, dobro je što promene ima.
Koliko je poznato, ozbiljan ste konkurent za laureata ovogodišnje nagrade „Budva grad teatra"...
- Niti želim, niti je umesno, niti ima potrebe unapred govoriti o nagradama. Ono što jeste važno je značaj ovog festivala koji ove godine beleži 20 godina postojanja. Šta je sve postigao, kakve sve umetnike i programe ugostio, kakve produkcije iznedrio... Koliko je samo dao u domenu saradnje srpske i crnogorske kulture, a reč je o tako prirodnoj i važnoj saradnji.
Smatram da je ovogodišnji festival bio uspešan. Sudim to s jedne strane na osnovu interesovanja publike, a sa druge koliko je doprineo saradnji ne samo srpske i crnogorske kulture nego i drugih kultura u regionu. Albanska „Medeja", koja je igrala polovinom avgusta, izazvala je ogromno interesovanje i imala izvrstan prijem kod publike, nešto pre nje predstava iz Bugarske, a da ne govorim o slovenačkoj predstavi „Tesla" Tomaža Pandura, koja je ovde ocenjena kao kulturni događaj prvog reda i sezone.
Umetnička ekipa
Osim Vojina Ćetkovića koji igra glavnu rolu, uloge tumače Igor Đorđević, Ivan Bosiljčić, Mihajlo - Miša Janketić, Đurđija Cvetić, Sloboda Mićalović i drugi. Scenografiju potpisuje Juraj Fabri, kostimografiju Ljiljana Dragović, muziku Zoran Erić, a dramaturg je Božo Koprivica.
