Izvor: Politika, 09.Okt.2015, 20:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U potrazi za boljim životom
Kafa i cigarete – pozdrav iz Beograda“, posvećeno filmu Džima Džarmuša, tekst i režija Mia Knežević, Atelje 212 i „Istrajnost“, inspirisano dramom „Parobrod istrajnost“ Šarla Vildraka, reditelj Žan-Batist Demarinji, koprodukcija Le Studio i Puls teatar Lazarevac
Inspirisan istoimenim filmom Džima Džarmuša, tekst predstave „Kafa i cigarete – pozdrav iz Beograda” Mije Knežević čini desetak fragmenata, čiji su likovi međusobno povezani, porodičnim, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << partnerskim ili profesionalnim odnosima. Glumci Tihomir Stanić (Profesor, Danilo), Dara Džokić (Azra), Milica Mihajlović (Ivana), Marko Grabež (Student), Milica Trifunović (Maša) i Svetozar Cvetković koji nastupa virtuelno (uključuje se u razgovor sa Azrom preko Skajpa) solidno razigravaju svakodnevne životne situacije. Teme koje se pokreću su složenost porodičnih odnosa, emigracija, razlike između života u Evropi i života na prostoru bivše Jugoslavije, odnos društva prema pušenju i dokolici uopšte, uticaj novih medija i tehnologija na svakodnevicu. Predstava nema umetničkih pretenzija, a sa time ni naročitog scenskog jezika. Glumci igraju na oskudno uređenoj sceni, bez uplitanja markantnije režije. Ali, zbog savremenosti tematike, laganog humora koji sadrži, i korektne igre glumaca, verujemo da će predstava imati svoju publiku, među onima koji nemaju umetničke zahteve od teatra, potrebu za angažmanom ili upijanjem kreativnijeg izraza. Ipak, u vezi sa time se nameće pitanje opravdanosti postavljanja ove predstave na veliku scenu Ateljea 212, teatra koji je negovao (neguje?) umetnički zahtevniji pristup.
Predstava „Istrajnost“ reditelja Žan-Batista Demarinjija, premijerno u petak prikazana u beogradskom kamernom teatru „Le Studio“ u Venizelosevoj ulici, bavi se srodnim temama, emigracijom i potragom za boljim životom, u konkretnom i simboličkom smislu. No, u nju je utisnuto znatno više kreativnosti i višeznačja nego u predstavi Ateljea 212. Tekst je nastao tokom proba, pri čemu su glumcima, Mirku Jokiću, Marku Petroviću, Ani Jovanović, Olgi Simić i Milanu Tomiću, bile zadate teme i situacije iz drame „Parobrod istrajnost“ Šarla Vildraka koji je poslužio kao polazište.
Glavni akteri su dva brata, Jan i Siniša, zaglavljeni u kafani u Trstu, gde čekaju da se ukrcaju na brod za Ameriku, koji bi trebalo da ih odvede u kvalitetnije životne okolnosti. Tu se upoznaju sa konobaricama i lokalnim pijancima, iz različitih bivših jugoslovenskih republika. Ova dramska situacija je plodno zemljište za nicanje tema napuštanja doma i odlaska u novi svet, stvarnosti i iluzija promena kvaliteta života putem emigracija, ali i za bavljenje nacionalnim različitostima na prostoru bivše Jugoslavije, kao i melodramskim sadržajima, odnosima između emocija i racija.
Demarinjijeva režija je sveža i specifična, utemeljena u diskretnom poetskom realizmu, multimedijalnom, snažno vizuelnom i prodornom muzičkom izrazu. Priča se prostire u fragmentima, iseckano, scene se često ređaju kroz kratke rezove, donekle nalik jeziku filma. Naracija je obložena upadljivom emocionalnošću koju pored ekspresivne igre glumaca bitno gradi i muzika. Sa jedne strane je ona univerzalno poetska, mekana, nostalgična, kada slušamo klavirski minimalizam Erika Satija koji je lajtmotiv, sa druge podvlači prenaglašeni balkanski patos, kroz narodne pesme sa bivših jugoslovenskih prostora, a sa treće ističe bunt kroz razvezanu seksualnost pesama eks-ju roka, na primer „Zabranjenog pušenja“. Poetsko-simbolička značenja radnje naglašavaju i suptilni elementi pozorišta senki i video-projekcije (Sanja Maljković), arhivski crno-beli snimci morskih plovidbi, koji univerzalizuju radnju, podižu je na jedan vanvremenski nivo. Tema emigracije se višeznačno problematizuje, ne samo kao konkretan odlazak u potragu za boljim materijalnim okolnostima, već i kao mogućnost obnavljanja sopstva, kroz menjanje perspektive, izmeštanje.
Pozorište „Le Studio“ je privatna inicijativa koja postoji od 2013. godine i koju svakako treba podržati, jer afirmiše istinsku potrebu za kreativnošću, za igrom, za tumačenjem i osmišljavanjem sveta u kome živimo. Osobenost ovog teatra je prisnost sa publikom, otvaranje prema nama, približavanje, rušenje koncepta izolovanog, nedodirljivog, građanskog pozorišta, što je Beogradu i te kako potrebno. Zapravo je začuđujuće što nemamo više ovakvih inicijativa, no verujemo da će se to menjati u skorijoj budućnosti, i da će Beograd, u tom pogledu, postati nalik evropskim prestonicama koje često imaju mnogo prisnih scenskih prostora čiji autori veoma profesionalno pristupaju teatarskom stvaranju.
