Izvor: Politika, 19.Feb.2015, 09:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U odbranu ljudskog kapitala
Veliki poznavalac fenomena ekonomske nejednakosti i moj dragi kolega Branko Milanović nedavno je (prošlog petka) (pre)poručio (http://america.aljazeera.com/opinions/2015/2/junk-the-phrase-human-capital.html?utm_&&&)da treba odbaciti termin „ljudski kapital“ i da ga treba zameniti (starim) terminom „kvalifikovanost“. Dakle, ne radi se o tome da ljudski kapital nije značajan za formiranje bruto domaćeg proizvoda i njegov rast, nego o tome da to nije – kapital.
Branko navodi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dva argumenta. Prvi je da termin „ljudski kapital“ zamagljuje razliku između dva proizvodna faktora, kapitala i rada, a drugi je ideološki, budući da ovaj termin stvara utisak da su svi ljudi u osnovi kapitalisti.
U prilog prvom argumentu, Branko iznosi primer u kome vlasnik ljudskog kapitala mora debelo da radi (osam sati dnevno, oko 250 dana godišnje), dok za isti iznos faktorskog dohotka vlasnik finansijskog kapitala ne treba ni prstom da mrdne. Primer, međutim, nije dobar, budući da on zamagljuje prirodu ljudskog kapitala. To jeste kapital u tom smislu što zamenjuje sirovu radnu snagu, odnosno neoplemenjeni ljudski rad, poznatiji kao rmbanje. To rmbanje može da se zameni fizičkim, pa time i finansijskim kapitalom, ali može da se zameni i ljudskim. Oni koji poseduju znatan ljudski kapital ne moraju da rade onoliko sati i onoliko naporno u poređenjem sa onim koji ga nemaju. Univerzitetski profesori to najbolje znaju. Veliki deo njihovog radnog dohotka posledica je posedovanja ljudskog kapitala, a ne rmbanja. Dakle, jeste kapital!
Nadalje, postoje sličnosti, gotovo paralele u formiranju finansijskog i ljudskog kapitala. I jedan i drugi se formiraju – investicijama. U slučaju finansijskog, investicije se realizuju na osnovu štednje, a to je odricanje od potrošnje raspoloživog dohotka. U slučaju ljudskog, investicije se realizuju na osnovu odricanja od dokolice. Jer kada učite, čitate, računate, rešavate testove i naporno radite sve ono što omogućava akumulaciju ljudskog kapitala, onda je to (veliki) radni napor, a ne blaženstvo dokolice. A ljudi naporno rade pri takvom investiranju, ne zbog toga što rad više vole od dokolice, već zbog toga da bi izbegli rmbanje do kraja života. Dakle, ljudski kapital ne pada s neba, već se stvara investicijama. Dakle, jeste kapital!
Ljudi mogu da štede i tako investiraju u sopstveni finansijski kapital ili da mukotrpno uče i da na taj način investiraju u sopstveni ljudski. To je stvar izbora: jedno u dobroj meri isključuje drugo, budući da, pored ličnog napora, investicije u ljudski kapital traže i određene rashode. Kako se onda ljudi opredeljuju? Jednostavno, na osnovu podsticaja. Koji se od ta dva kapitala lakše ekspropriše? Svakako finansijski. To je jedan od razloga zbog koga su Jevreji u Evropi uvek imali visok nivo ljudskog kapitala.
Drugi Brankov argument je u osnovi ideološki. On se protivi tome da svi budemo okarakterisani kao kapitalisti. Pa tome u prilog navodi primer portira koji ustaje u pet ujutro, a kući s posla dolazi u deset uveče, i kapitaliste čiji se dnevni napor svodi na udaranje loptice za golf – njih dvojica se primenom termina „ljudski kapital“ izjednačavaju kao kapitalisti. Problem s ovim primerom leži u tome što ovaj nesrećni portir nema praktično nikakav ljudski kapital – zbog toga i jeste portir. Zbog čega on nema taj kapital, drugo je pitanje, ali za ovakav ideološki argument treba porediti radne dohotke visokoobrazovanih menadžera i kapitalne dohotke bogatih vlasnika hartija od vrednosti. I jedni i drugi su kapitalisti, rekao bih.
Činjenica da su neki vratari, a neki direktori nije ništa novo. Da li svi koji su postali direktori to zaslužuju, drugo je pitanje, ali smatram da nije sporno da se ljudi razlikuju između sebe po mnogo čemu, između ostalog po ljudskom i finansijskom kapitalu koji poseduju.
Nismo jednaki, razlikujemo se! Razlikuju se između sebe studenti: neki dobijaju blistave desetke, neki kilave šestice, neki ni to, a svima je na istom fakultetu predavao isti čovek i iz iste knjige su učili. Ali se razlikuju njihov prirodni talenat, marljivost i sposobnost učenja. Pa se stoga i razlikuju njihovi rezultati. A razlikovaće se i radni dohoci koje u budućnosti budu ostvarivali. Prinosi njihovog ljudskog kapitala!
Konačno, za mene koji sam svoju mladost proveo u zemlji u kojoj su važni bili visokokvalifikovani i polukvalifikovani radnici, ne dopada mi se ideja da pod stare dane postanem VKV (naučni) radnik. Isuviše sam dugo ulagao u svoj ljudski kapital.
*Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Boris Begović
objavljeno: 19.02.2015
