Izvor: Politika, 27.Avg.2015, 09:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U novoj TV reviji u petak, 28. avgusta, čitajte:
PISMO IZ KANADE
Nema lake zarade
…Imala sam zadovoljstvo da upoznam kolege iz lokalne televizije u Vankuveru i sa njima provedem jedno popodne. Na pitanje da li je moguće kod njih neko vreme volontirati odgovaraju da s vremena na vreme imaju program za volontere. Za razliku od njih, ne znam da je neki medij u Srbiji odbio besplatan rad ili studentsku praksu. Samo kroz redakciju RTS-ovog „Oko magazina” prošao je veliki broj studenata ili mladih novinara >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji su svoje prvo iskustvo stekli sa nama. Nikada niko nije odbijen.
.
„Show” televizija koju bih mogla da uporedim sa beogradskim Studijom B funkcioniše po principu sa kojim sam se prvi put srela. U vlasništvu su kablovskog operatera koji im određuje programsku politiku, a u njemu je najmanje politike. Najviše je magazinskih emisija zabavno edukativnog sadržaja, najlakša verzija dnevnih vesti i samo dve emisije sa gostima. Nijedna se ne emituje uživo jer za to nema potrebe. Nema politike, nema ni žurbe. Ceo program liči na produženo „Nedeljno popodne” moje matične kuće. Svih desetak zaposlenih novinara sami snimaju i montiraju svoje priloge, a kada sam kanadskoj koleginici rekla da u mojoj kući to zna samo nekolicina nas i da to radimo iz zadovoljstva a ne zato što moramo, veoma se iznenadila. Dopalo mi se da kao lokalna televizija imaju obavezu da im polovina programa bude posvećena problemima zajednice. Za odabir tema imaju možda pomalo čudno, ali interesantno rešenje: svaki građanin slobodan je da osmisli emisiju ili serijal i taj projekat predloži urednicima. Onima koji prođu na konkursu, televizija ustupa resurse i realizuje emisiju. Finansijsku korist od svega dobija samo vlasnik televizije, kablovski operater, ako taj program kasnije proda. Kapitalističko rešenje, ali korisno za obične građane koje more lokalne brige...
Irina Ivić
-------------------------------------------------------------
LIČNOSTI: ALEKSANDAR ŽIGIĆ
– Verujem da rad, upornost i kvalitet uvek pobeđuju, a ja volim da pobeđujem! – kaže Aleksandar Žigić, dopisnik RTS-a iz Čikaga.
Smatra da u životu nema mesta za predrasude, strah, bitno je da čovek krene, jer ako počne da razmišlja kako će nešto da uradi i hoće li se u tome snaći, na dobrom je putu – da ne uradi ništa.
Za Aleksandra Žigića san je bio da upiše postdiplomske studije u Americi, i u tome je uspeo 1989. Primljen je na ugledni njujorški univerzitet Sirakjuz, gde je bio asistent, sa platom od 10.000 dolara. Nije to bio veliki novac za američki standard, ali ogroman za naše prilike, jer je u to vreme prosečna plata u Srbiji bila 120 dolara. Svestan dobre šanse da izmeni tok svoje karijere, vredno je učio i magistrirao na Odseku za radio i televiziju.
Priča nam da su se njegove kolege sa studija, Amerikanci, čudile kako je lako i brzo pronašao posao u medijima a oni nisu uspevali. Ali njemu to nije bilo nimalo čudno: em se zaljubio u novinarstvo i televiziju, em više nije bilo asistentske plate a od nečeg se moralo živeti.
Svoj prvi honorar zaradio je kao srednjoškolac, radeći za TV emisiju „Hit meseca”. U tom svom ranom radnom periodu oprobao se i u vođenju i uređivanju studentskog radio programa „Indeks 202”.
Dok šetamo „krugom dvojke”, pored stare uticajne dame „Politike” i Radio Beograda, priseća se studentskih dana i života provedenog u središtu prestonice, ograničenog šinama njene najslavnije tramvajske linije. Priča nam kako je često pravo sa Radija trčao na predavanja na Filološkom fakultetu, gde je studirao književnost i engleski jezik.
Dobro se seća i datuma kada je počeo sa radom B92.
– Bilo je to 15. maja 1989. Bio sam jedan od osnivača B92. Redakcija je bila u Domu omladine..., ali, eto, željan znanja i obrazovanja odvažio sam se na dug put preko okeana i ostao da živim u „obećanoj zemlji”. Imao sam običaj da, kada sam tužan, pročitam neku dobru izreku, pesmu, setim se prijatne muzike, nekog čistog i dobrog trenutka u svom životu. Kada to uradim, dešavalo se čudo, sve je postajalo vedrije, budućnost prijatnija.... Danas, imam porodicu, suprugu Gordanu, sina Filipa (16), ćerke Aleksandru (15) i Katarinu (9), pa je sve lepše i lakše. Živimo u predgrađu Čikaga, načičkanom vilama vrednim dva, tri milion dolara. I stariji brat se preselio u Njujork, i radi u kompaniji „Bluberi”.
Čuli smo i kako je dobio prvi posao u jednom magazinu u Kaliforniji, tri meseca po završetku studija.
– Baš sam se bio izveštio u pisanju pisama – priča i smeje se. – S tom praksom nastavio sam i posle studija, kada sam tražio zaposlenje. Mnogi su mi rekli: „Pa, znamo tvoju biografiju”. Tako mi jedno jutro zazvoni telefon, s druge strane žice čuo se ljubazni muški glas: „Primili smo vaše pismo, da li možete da dođete za tri dana kod nas. Poslaćemo vam i avionsku kartu”. Pomislih, gde neću doći, nema više asistentske plate. Obično se oduži intervju, ali već na polovini dana obratio mi se šef odseka, kratko reče: „Rešili smo da vas primimo, koliku hoćete platu?”...
Ljiljana Petrović
-------------------------------------------------------------
NA TRI ĆOŠKA
Uz TV kafa i ratluk
RTS je zabeležio divan jubilej. Pre nekoliko dana, tačnije 23. avgusta, podsetili smo se na veliki dan Televizije Beograd. Tog dana 1958. počelo je emitovanje eksperimentalnog programa, o čemu je i TV Revija opširno pisala…
TV ekipa formirana je kadrovima sa radija, filma, štampe i pozorišta, a prelazak s Radija na Televiziju nije predstavljala neku veliku radost. Ali, kako se sve brzo menja. Televizija munjevito počinje da osvaja srca gledalaca. U centru pažnje su sportski događaji, a posebno prve serije. „Servisna stanica” Radivoja Lole Đukića i Novaka Novaka, sa Čkaljom i Mijom Aleksićem, „Na slovo na slovo” Duška Radovića, samo su kap u moru novih programa i ideja inventivnih autora, reditelja, reportera...
Ali, da pobegnemo malo od strogo zapisane istorije. Televizor je bio skupa igračka i malo ko je imao mogućnost da ga kupi. Ljudi su se uglavnom okupljali ispred izloga prodavnica tehničke opreme i s ulice, u izlogu posmatrali TV program i gurali se ko će zauzeti bolju poziciju...
Pomislićete, blago onima koji su u svojim domovima imali privilegiju da gledaju novo čudo tehnike. O, ne, televizija je za njih postala prava noćna mora. Tih dana u „Ježu” je objavljena karikatura: u lepom beogradskom stanu, uz TV, neviđena gužva. Jedni skaču po ormanima, drugi prosipaju piće, razbijaju čaše, penju se uz zavesu, svako slavi na svoj način... Neupućeni gost pita razdraganog momka do sebe: „Pobedili smo Mađare, svi se raduju, zašto je samo onaj u ćošku snužden i tužan?” „On je domaćin.”
Naravno, pola solitera bi se sjatilo kod vlasnika televizora da bi uživali u programu, dok bi dobri domaćini kuvali gostima kafu i servirali ratluk. Zato nije bila retka slika da domaćin uveče u stanu isključi zvono, ne pali svetlo, šapuće s ukućanima, kako bi se zaštitio od televizije željnih komšija. A mnogi bi za svaki slučaj okačili cedulju na vrata: „Otputovali smo na odmor, ne znamo kad ćemo se vratiti.”
Danas, posle 57 godina, takvih problema nema. Ponekad se jedino pokoškaju žena i muž. Ona bi da gleda omiljenu seriju, a on Novaka Đokovića. Pobednik se s pravom može nazvati gazdom u kući.
TVrtko
.jpg)
