Izvor: Politika, 23.Jul.2015, 17:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U novoj TV reviji u petak, 24. jula, čitajte
PROFESIJA GLUMAC: DRAGAN PETROVIĆ PELE
Gluma nije trk a na stotinu metara
Zakazao nam je razgovor na mestu koje mu posebno znači: u Venizelosovoj ulici. Nekada je tu bila neka druga tabla, ali za Dragana Petrovića Pelea, glumca i profesora Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, i dalje je ona iz njegovog detinjstva – Ulica Đure Đakovića.
– Živeli smo u broju 15 – priča – Sećam se, pre nego što bi krenuo na posao, otac bi me kolima odvezao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << do bake Divne, na Dušanovac. Jako sam se radovao tome, jer mi je moja Divna sve dozvoljavala. A baš sam namučio roditelje. Kad god bih se naljutio, negde bih se sakrio. Jednom sam se krio u staroj „singerici”. Onako malen, zavukao sam se u mašinu za šivenje deda Ljare i Bakulje i igrao se točkom, okretao ga poput volana i – tu zaspao
Glumu je studirao u prvoj klasi profesora Vladimira Jevtovića, po mišljenju mnogih jednoj od najboljih u istoriji Fakulteta dramskih umetnosti. Na poziv Jovana Ćirilova, postao je 1988. član ansambla JDP-a i ostao u angažmanu sve do 2001. kada postaje docent na FDU. U biografiju je upisao preko 70 pozorišnih predstava, više od 20 filmova, 23 TV serije. Debitovao je na velikom ekranu u filmu „Deža vi” Gorana Markovića a poslednji u kojem je igrao je Koljevićev „Branio sam Mladu Bosnu”. Posebno je ponosan na ulogu u filmu „Lepa sela, lepo gore”. U 49. godini postao je profesor na FDU...
Ljiljana Petrović
------------------------------------
MOJ TV KOMENTAR : KALIOPI
Zvezde sene stvaraju preko noći
…U savremeno doba komercijalizacija televizija dovela je do preopterećenja programa reklamnim blokovima. Preagresivno emitovanje reklama, na primer usred filmova, serija ili emisija, često me navodi da momentalno promenim program. Utisak mi je da reklamnih blokova ima previše, da su predugi, a da reklame samim tim postaju i – antireklame. Kada je reč o razlozima za promenu kanala ili pak gašenje televizora – tu su i: eksplicitno prikazivanje nasilja, primitivizma, vređanje inteligencije auditorijuma, te laži. To jednostavno ne mogu i ne želim da gledam...
Pored zabavne i informativne uloge, bez obzira na komercijalizaciju i trenutne zakone tržišta, televizija je bila i ostala tu - da edukuje. Urednici moraju imati na umu značaj i uticaj koji televizija u svakom trenutku ima na građenje kriterijuma svoje publike. Čini se kao da su pomalo usnuli i žmure na jedno oko, pogotovo kad je reč o gledanim formatima čija su moralne i etičke poruke pod znakom pitanja…
U poslednje vreme se vode brojne polemike o muzičkim televizijskim formatima. Takmičenjima kroz koja se glasanjem stručnog žirija i publike biraju neke nove muzičke zvezde. Kako sam godinama živela u inostranstvu, u takozvanim zapadnim zemljama, odakle nam svi televizijski formati polaze i dolaze, pratila sam originalne verzije skoro svih svetskih muzičkih takmičenja.
Interesantno je da je u stranim, razvijenijim i bogatim zemljama za samo nekoliko godina gledanost ovih televizijskih formata drastično opala. I to čak za osamdeset odsto. To znači da su takvi formati interesantni samo izvesno, kratko vreme. Zvezde se ne stvaraju preko noći, a biti popularan je – relativna stvar. Danas možete napraviti najveću glupost i biti popularan dvadeset četiri sata. Brza popularnost ne može biti ni opasna ni bezopasna za karijeru, jer tu karijere zapravo i nema.
Danas, posle nebrojano televizijskih nastupa, kada zatvorim oči, jasno imam sliku svog prvog nastupa na televiziji. Imala sam samo devet godina, nosila sam predivnu crvenu tuniku iz Afrike i pevala pesmu „Moja učiteljica” sa kojom sam osvojila prvo mesto na festivalu „Zlatni slavuj” u Skoplju. Iskustva su naravno – dečja. Ne obazirući se na kamere, orkestar i dirigenta, pevala sam samo publici. A da vam najiskrenije priznam, upravo to radim
------------------------------------
LIČNOSTI: NADA BLAM
Ne znam koliko vredi moja istina
Dok se ovih dana još jednom na RTS-u reprizira serija Radoša Bajića Selo gori, a baba se češlja, Nada Blam, prvakinja Drame Narodnog pozorišta je pogleda ako je u kući, ali i dalje ima isti osećaj prema onome što vidi – osećanje dvojnosti koje podrazumeva pitanje: da li sam to ja? Kao što slikar, kada se negde susretne sa svojim delom, uvek pomisli – da li sam to ja uradio?
„Veliki deo našeg privatnog i profesionalnog života teče kao ljuska oraha na reci, i kad hoćeš nešto da sagledaš, da vidiš šta je to što si uradio, uopšte ne znaš kako si do toga došao. Nekad mi se to što vidim dopada, nekada ne, ali ne poznajem tu osobu koja je to uradila. Može izgledati čudno, ali tako je.“
Snimala je Nada Blam ove sezone nešto malo u seriji Urgentni centar i zanimljivo je njeno iskustvo u radu sa mladim glumcima. Svi govore o tome da su snimali reklamu za ovo ili ono, i ispada da su reklame postale neke umetničke vinjete, što smatra ona, nije tačno, već je to poražavajući podatak koji govori da mlad glumac nema gde ni šta da igra, pa se onda reklama za televiziju svrstava u posao koji se upisuje u glumačku biografiju. Ozbiljno radi na jednom dokumentarnom televizijskom projektu koji treba da realizuje sa grupom dramaturga. Reč je o običnim, svakodnevnim temama koje se, po njenom mišljenju najteže pišu. Na pitanje da li ju je, s obzirom na njeno poreklo, zanimalo da uradi nešto što bi bila tema o Jevrejima, odgovara:
„Uvek me je to zanimalo, ali znam da nisam u stanju da izvedem takvu ideju. Veliki pisci kao što je bio Danilo Kiš, kao što su David Albahari ili Filip David, mogu svojom snagom da izađu na kraj sa teretom emocija kada se upuste u tu temu da bi je stavili na papir. Ja nemam takav mehanizam zaštite, ne mogu da se bavim temom koja me duboko lično pogađa. Mogu kao glumica da učestvujem u takvom projektu i, eventualno, da dam neku ideju. I bilo je takvih projekata u kojima nisam učestvovala. I nije problem u tome, jer ne mislim da je jevrejska osetljivost nešto posebno u odnosu na osetljivost pripadnika nekog drugog naroda.“
U vaspitanju koje je dobila od oca Rafaela i majke Živane, kao svoj najveći kapital navodi istinu i suočavanje sa istinom. Roditelji nisu ništa krili od nas dece (Nada je imala starijeg brata Mihaila – Mišu Blama, džez muzičara kojije preminuo prošlegodine, prim. V. J.). Istina na kojoj su insistirali podrazumeva i poštenje:
„Danas je istina, tačnije saopštavanje istine zapravo incident. I kada kažu za mene da sam incidentna, to znači da sam govorila istinu. To može da predstavlja veliki problem, ali ja sa tim odavno i odlično živim. Moj brat i ja smo vaspitavani da je u umetnosti, pored talenta i rada, važna umetnička čast, da se mora biti umetnički pošten, a mislim da sam to usadila i svojoj ćerki Sari koja je kostimograf. Naravno, to mnogo košta, i u zavisnosti od toga koliko si istine rekao možeš da računaš na priznanja i nagrade koje će neki žiri ili komisija dodeljivati. Naravno, ne isključujem i momenat autodestrukcije, jer mudar čovek će zarad svog dobra da preskoči nešto da kaže, a ja ne, ja moram da saopštim to što mislim. A pri tom zaista ne znam koliko vredi moja istina bilo kome, osim meni samoj. Jedino je izvesno da kad povlačim takve poteze ja i očekujem loše posledice koje umem da podnesem...
Vera Jovanović
