Izvor: Politika, 13.Avg.2015, 11:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U novoj TV reviji u petak, 14. avgusta, čitajte:
PROFESIJA SNIMATELJ: BRANKO FILIPOVIĆ
Kamera mi je oružje i štit
Prebiramo po novinarskim propusnicama koje je Branko Filipović sačuvao sa putovanja.
– Nedavno ste boravili u Beču?
– Da, na potpisivanju sporazuma o iranskom nuklearnom programu. Tri sedmice je bilo vrlo, vrlo zategnuto, na kraju su Iranu ukinute sankcije – kaže snimatelj Rojtersakoji se 23 godine ne odvaja od televizijske kamere. Krstario je svim meridijanima. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
– Čudi me – dodaje – što se o tome malo pisalo u našim medijima, jer su ovi maratonski pregovoriveoma bitni za svetsku ekonomiju. Čuo sam kada je jedan iranski pregovarač istupio: „Imamo novac! Naša avioflota je stara. Hoćemo da nam naprave 400 putničkih aviona!” Možete li to zamisliti?!Sve se dešavalo u kasne noćne sate. S kamerom u ruci čekao sam u „Palas Hofburgu”. Delegacije su inače bile smeštene u ovom hotelu, osim američke. Ministar spoljnih poslova Džon Keri odseo je u „Imperijalu”, zbog prisluškivanja. Tako je to uvek sa Amerikancima.
– Kamera nije samo moje oružje, ona mi je štit. Mnoga vrata mi je otvorila. Počeo sam na Televiziji Politika. Iako sam tamo radio samo godinu dana, tvrdim da je bila odlična. Sećam se 1992, primala su se nova TV lica, sedeo sam u komisiji i delio „plusiće” za izgled Zoranu Barancu, Nataši Lekić Jeremić, Zvezdani Jovanović Popović; danas su svi oni uspešni i poznati... Možda bih ostao duže da me Branimir – Bata Grulović, šef biroa za Balkan agencije Rojters, nije pozvao da pređem. Gledao je moje priloge i rekao mi: „Mali, izgleda da znaš da snimaš. Ne mogu da kažem da ćeš ostati ovde do penzije, ali vredi pokušati.”
To je bilo pre 22 godine – i dalje u Rojtersu čeka penziju. U međuvremenu je postao producent, a zadatke deli s kolegama Feđom Grulovićem i Jakšom Šćekićem. Oni su dobro uigrani tim s dobrim rezultatima.
– Na drugoj godini studija, na predmetu kamera, samo jedan pasus u udžbeniku bio je posvećen ratnim snimateljima. Ljudi koji su u Titovo doba pisali udžbenike verovali su da se više neće ratovati. Savetovali su snimatelje jedino da nose čuturice s vodom u takvim prilikama.
U ranim snimateljskim godinama, bilo mu je tada 28, bio je svedok mnogih zbivanja na prostorima zahvaćenim ratnim vihorom. Pratio ih je najpre u Hrvatskoj, potom i u Bosni. Zahvaljujući njegovoj spretnosti, Rojters je, uz RTS, došao do snimaka oslobađanja dva francuska pilota zarobljena na Palama u NATO bombardovanju Republike Srpske 1995.
– Otišao sam u vojni štab u Han Pijesku da popijem kafu i slučajno video generala Ratka Mladića. Znao me je dobro, jer sume 18 puta izbacivali iz Republike Srpske; kršio sam pravila i slikao ono što je zabranjeno. Šta mogu, to je moj zadatak. Niko nije znao gde se čuvaju zarobljeni piloti. Brzo sam mu prišao i upitao: „Gospodine generale, znate li gde su piloti?” „Ne znam”, kratko je odgovorio Ratko Mladić i nasmejao se. „Dobro, ako ih slučajno negde vidite ili možda sretnete, znate gde sam”, rekoh. Posle dve sedmice, u dva sata posle ponoći, dok je trajao policijski čas na Palama, zazvoni mi telefon.
Čujem s druge strane žice: „Osam sati, Zvornik, kafana ’Vidikovac’ – i prekide se veza. Prepoznao sam glas pukovnika Ljubiše Beare. Pošao sam s fotografom Predragom Kujundžićem i, za divno čudo, dozvolili su nam da snimimo. Zabeležili smo trenutak predaje, razgovarali smo pilotima. Bili su prisutni general Ratko Mladić, Jovica Stanišić i neki čudni ljudi za koje bolje da ne znam ko su. Snimak su preuzele sve svetske kuće. Kada je završen rat u Bosni, dogodile su se demonstracije u Beogradu 1996/1997. Dve godine kasnije, NATO je bombardovao Jugoslaviju. Imao sam pune ruke posla. Onda su me 2000. poslali na specijalnu obuku pored Londona, držali su je bivši pripadnici elitne jedinice SAS i Kraljevski marinci. Odjekivale su prave eksplozije, pucalo se... U jednom trenutku obratio sam se marincima: „Doživeo sam dva bombardovanja, jedno u Republici Srpskoj,drugo u Beogradu. Šta je trebalo da radim: da se sklonim u podrum ili da sedim na krovu?” Nisu mu odgovorili.
Mislim da je ta obuka bila od presudnog značaja za dalji tok moje karijere. Dva dana posle napada na kule u Njujorku, po zadatku odlazim u Dubai. Pet sedmica sedim u egzotičnom hotelu „Meridijan” s bazenima i ništa ne radim. Obratim se šefovima u Londonu. „Jeste li zaboravili na mene?” Odgovaraju: „Samo sedi.” Posle nekoliko dana poslali su me na konferenciju u Katar, odatle u Bahrein, pa na američki nosač aviona „Karl Vinsent”. To je „vodena tvrđava” sa šest hiljada duša. I verujem najsigurnije mesto na svetu. Nosače aviona prate vrhunski naoružane krstarice i nuklearne podmornice. Zbog bezbednosti su stalno u pokretu. Jedne noću su me pozvali, nisam znao šta se dešava. Neko mi je dobacio: „Upravo je počeo rat!” S „Karla Vinsenta” poletele su prve rakete na Kabul. ..
Ljiljana Petrović
------------------------------------------------------------
LIČNOSTI: ALEKSANDAR SREĆKOVIĆ KUBURA
Gluma je doživotni posao
Od 2006. svake druge godine, u proseku, snima neku sapunicu za neku od televizija u Hrvatskoj. Prošle godine je snimio seriju Tajna koja je emitovana na RTL. A donedavno je RTS reprizirao seriju Cvat lipe na Balkanu, u kojoj Kubura igra simpatičnog i odanog prijatelja junakinje Riki Salom, Vladetu Dragutinovića, koji voli kad ga zovu Dragu. Dve su činjenice presudne u u njegovom dobrom sećanju na snimanje ove priče nastale po delu Gordane Kuić:
„Reditelja Ivana Stefanovića znam još sa fakulteta, nekoliko puta smo sarađivali i bilo mi je zadovoljstvo dok smo snimali. Tu je i Nataša Ninković, moja koleginica sa kojom sam puno igrao u pozorištu, ali nikada na televiziji, pa sam uživao sa njom, i sa ostalim kolegama, naravno. Volim tekstove koji imaju istorijski okvir, ali su i blago poetični, kao što je ovaj Gordane Kuić. Kolege sa kojima sam radio bile su sjajne, a meni, što sam duže u ovom poslu, sve mi je važnije ko je u ekipi sa kojom radim. Kada radite posao kao što je Cvat lipe na Balkanu, neminovno je uključiti i osećanja. Mislim da smo svi mi u toj priči uneli ogroman deo saosećanja prema likovima koje smo tumačili.“
Trenutno Kubura nema ništa u planu za rad na televiziji, ali ima davnu ponudu pisca Milovana Vitezovića, ako se bude ekranizovao njegov roman Čarape kralja Petra, da bi voleo tu da ga vidi. Ovaj glumac, inače, voli da igra likove epohe kakve je već igrao – u Vitezovićem Šeširu profesora Vujića bio je kralj Milana Obrenović, u Montevideu Rade Pašić, u seriji Kraj dinastije Obrenovića bio je Nikodije Lunjevica, brat Drage Mašin…
Vera Jovanović
------------------------------------------------------------
MOĆ TELEVIZIJE
Samo se pojavi, sve će drugo doći samo po sebi
U strahu da ne izgube gledaoce, televizijske kuće će se svakodnevno truditi da nas fasciniraju vestima, atrakcijama i sve neobičnijim i šokantnijim zabavnim programima, sve u nastojanju da se gledalački narod ne bi prebacio na konkurentski kanal ili eventualno ugasio TV prijemnik. Jer, ako im padne gledanost-rejting – izgubiće poverenje velikih oglašivača, koji svoje milione ostavljaju u medijima da bi se vrtele njihove promotivne poruke, znane kao TV reklame...
E, sada smo stigli do poente priče i odgovora na pitanje kolika je moć medija?
Ogromna. Evo primera: pored izgrađenog identiteta, plodne karijere baletske umetnice, autora ogromnog broja pozorišnih, filmskih, estradnih i televizijskih koreografija za različite formate, uspešnog putopisca sa pet objavljenih knjiga, dobitnice preko 20 strukovnih i društvenih nagrada i priznanja, Sonja Lapatanov je postala preko noći TV zvezda, koju prepoznaju, pozdravljaju i tapšu po ramenima zbog pojavljivanja u TV reklami za jednu poznatu banku.
– Jeste da moje pojavljivanje traje koliko dva treptaja oka, nema ko me nije prepoznao i ko nije prokomentarisao taj moj mali izlet u svet TV reklama! Džabe sve ono što sam postigla tokom karijere, kada sam postala popularna zahvaljujući jednodnevnom snimanju i svakodnevnom emitovanju TV reklame, koju je majstorski režirao Srđan Dragojević, u kojoj ne izgovaram ni jednu reč već „glumim” člana žirija…
T.R.
