Izvor: Blic, 10.Jan.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U našem pozorištu nisu moguće velike promene
U našem pozorištu nisu moguće velike promene
Najnoviji (četvrti) roman pisca mlađe generacija Miomira Petrovića 'Persijsko ogledalo' objavila je 'Geopoetika', što je, s obzirom na renome ovog izdavača, već dovoljan pokazatelj da je reč o štivu specifične težine. O svom romanu, Miomir Petrović, trenutno docent na Akademiji BK gde predaje dramaturgiju, kaže: 'Stilski, reč je o najrealističnijem i najpopulističkijem naracijskom hodu u odnosu na moje ranije romane. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Što se pak stilskog diskursa tiče, radi se o pokušaju da napravim pravi postmoderni triler koji nije opterećen tom etiketom i unapred zadatim manifestom postmodernizma. Sama priča je iscepana na nekoliko delova i pre svega pripada onome što se lako naziva - ali nisam siguran da se lako definiše - elektronskim, odnosno interaktivnim pismom, sa velikim brojem linkova sa strane kako bi bilo opisano, iz današnjeg ugla, nekoliko epoha. Druga grana ovog rukopisa se sastoji u potrazi za dvojnikom kao potrebom za tvorcem, kao idejom da su svi ljudi odblesci jednog smrtnog čoveka, a ne Boga.
Možete li bliže odrediti njegovu 'realističnu stranu' odnosno samu priču?
- Govoreći producentskim jezikom, to izgleda ovako: glavni junak romana je prevodilac sa arapskog jezika i mi ga zatičemo kao prevodioca u jednom odredu Unprofora u Bosni. On je tumač razgovora sa zarobljenim mudžahedinima. Jednom prilikom on prisustvuje gotovo alhemijskom samoubistvu zarobljenog mudžahedina, koje i nije samoubistvo već način isključenja iz života. Tokom tog rituala zarobljenik će otpevati jednu pesmu na azeri jeziku, koja paranoično opterećuje Miloša Zurbarana i on nastoji da otkrije njen smisao. S druge strane, on kao ljubitelj dela Nemanje Mitrovića, a znajući da je Nemanja Mitrović bio apatrid i da i dalje živi na različitim stranama sveta, kreće u potragu za poreklom pesme koju je čuo. Put će ga preko Beograda, Atine i mnogih drugih gradova dovesti u Zakavkazje koje, ne uzalud, nazivaju košnicom naroda gde se, ne slučajno, nalazi Nemanja Mitrović. To je velika priča o velikom putu, velikoj temi. Šta je sa malim osećanjima, emocijama?
- Emocija je sadržana u prepoznavanju i samosaznavanju sebe i nadam se da je taj emotivni stožer vrlo jak. Dakle, ne radi se ovde o simpatičnoj igri strukture, jer je to ono što me u stvaralaštvu najmanje interesuje, nego je reč o zaobilaznom putu kako bi se došlo do inicijalne emocije, egzistencijalne zebnje koja od čoveka iziskuje potragu za nekim korenom. Neko tu potrebu zadovoljava potragom za rodoslovnim stablom, a neko drugi svoj identitet traži u metafizičkom rodoslovnom stablu. Objavljujete već četvrti roman, da li je reč o unutrašnjem goniču ili o odluci?
- Da je reč odluci, ja bih sada pričao sa pozicije manifesta i već obećavao novi roman, pa sledeći i to bi bilo skribomanstvo. Reč je o nagonu i ja sam zadovoljan dok on traje, ali živim sa svešću i sa potpunom odgovornošću da on, što se moje građanske pozicije tiče, može i da presuši. Ali građanska pozicija u literaturi me, što se može videti i iz plasmana i rejtinga mojih prošlih knjiga, najmanje interesuje. Mene zanima potraga za korenom te potrebe za pisanjem. Pisanje je potreba da se, kao što kaže Pol Oster, analizira i prouči poslednji dah koji će čovek ispustiti. Pisanje jeste i strah od smrti, pokušaj da se ostavi trag i da taj trag što bolje govori o nama.
Utisak je da imate u vidu određene ljude kada govorite o literarnim privilegijama?
- Ja ih naravno neću imenovati, ali privilegovani pisci postoje. Što se mene lično tiče, i pored velikog broja objavljenih knjiga, uspeo sam da zadržim nešto što smatram svojom uslovnom slobodom sebe kao pisca. Mogu da ušetam i da odšetam kad hoću. Isto je i sa institucijama za koje sam isto tako bio vezivan, ali sam ih se još lakše oslobađao. Zašto ste dali otkaz na mestu zamenika direktora Drame Narodnog pozorišta Beograd?
- Samo prihvatanje tog mesta je bila greška. Kada sam došao u Narodno pozorište, imao sam ideju šta bi i na koji način trebalo uraditi, a ispalo je da sam se samo bavio sapunima i peškirima. Pošto naše pozorište ne zna koji je zadatak dramaturga i gde da ga smesti, oni mu obavezno uvale administraciju. Kako sam ja čovek koga uvek pređu za kusur, čak i kada kupujem cigarete, besmisleno je da se bavim ekonomijom a ne radom na predstavama. Šta imate da kažete o predlogu zakona o pozorištu?
- Na osnovu onoga što sam iskusio u pozorištu, ja ne verujem u mogućnost velike promene. Situacija je ista i na mnogim drugim poljima. Peti oktobar je mnogima poslužio da izvuku iz anonimnosti nešto što je možda bilo nepravedno zapostavljeno, a možda i nije. Ja ne kažem da Gazimestan ‘89. nije bio isto tako povod nekim drugim ljudima da se pojave kao umetnici. Ali već par dana gledam televizijske programe i vidim da se pojavio veliki broj ljudi iz kulture, koji mudro govore ali mi, kao kolege, ne znamo ko su oni. Hoću da kažem, može se nositi nečija zastava i to je legitimna radnja, ali ne treba onda pričati o velikoj slobodi prosuđivanja. Generalno, umetnost jeste pokušaj da se savlada život. Međutim, dvadeseti vek pokazuje da su ljudi koji su, na primer, gradili savremeno pozorište imali osećaj izopštenja sopstvene individue. Antonen Arto, čiji je trag u pozorištu veliki, nije bio ni ambasador ni ministar. Kao da smo proširili temu na pitane položaja umetnika u Srbiji danas?
- U našoj zemlji je od Drugog svetskog rata pa do danas bilo mnogo neumetnika u umetnosti. I mnogi od njih imaju veći rejting od samih umetnika koje predstavljaju. Da ne pominjemo klanove koji su stvorili Acu Popovića i Janka i Marka i koji ništa ne bi radili da nije toga bilo. Međutim, delo je najvažnije i najstarije. Tokom svih ovih godina, umetnici su imali retku privilegiju da kroz svoj posao govore i zauzimaju ideološke, kulturološke i političke stavove. I to je njihovo pravo, koje su neki preveli u obavezu. Kada, međutim, pročitate njihove priče ili pesme, to je sve samo cveće, mehurići, žabice, šljokice i lokvanji i nema ni traga od ideologije. Željko Jovanović
