Izvor: Blic, 09.Jan.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U ljubavi je lek
U ljubavi je lek
'Ovde ne možete bez saučesništva, bez prljavosti, okrutnosti. Samo bezočni opstaju, samo oni koji gledaju na sebe, za sebe, u sebe, pod sebe', napisao je Jovica Aćin u Andrićevom nagradom ovenčanoj pripovesti 'Dnevnik o vagini' (objavljenoj u časopisu 'Polja'), što je, prisetimo se, upravo zbog latinskog naziva u naslovu izazvalo svojevrstan skandal.
Ista priča objavljena je nedavno u 'Stubovima kulture' pod naslovom 'Dnevnik izgnane duše', >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ali ne zbog toga što se autor postideo ili odrekao prvobitnog naslova. Naprotiv. Naime, s obzirom na to da se pripovest bavi nama danas i ovde, prvi naziv odraz je, veli autor, činjenice da se žestina naših muka tačnije odražava rečima iz tzv. predgrađa jezika, a drugi je suštastveniji jer odslikava (našu) izgubljenost i raspolućenost.
Govoreći za 'Blic' o skandalu, odnosno o činjenici da prestižnu Andrićevu nagradu nije dobio, kako dolikuje, u Skupštini grada ni od predsednika Upravnog odbora Andrićeve zadužbine, akademika Miroslav Pantića, Jovica Aćin ležerno kaže: 'Pre svega ne pišem priče zbog nagrada već zato što moram da ih pišem; one su moj neophodan način izražavanja. Skandal u prvobitnom značenju i jeste neko pomeranje u određenom sistemu, raspad kao posledica krize, a to ne mora biti uvek negativno, može otvarati nove perspektive. U ovom konkretnom slučaju skandal nestaje a priča ostaje.' Priča, između ostalog, obuhvata neobičan, čak patološki odnos junakinje prema svom telu. Ne izrasta li upravo iz toga čitava njena životna priča?
- U patologiji pojedinca video sam izraz patologije kolektiva, jedne veće zajednice. U ovom slučaju nas samih poslednjih petnaestak godina. Ta moja junakinja koja vodi dnevnik i koja je kao ličnost raspolućena doživela je u maladosti tešku traumu; silovana je. I tu je ta neka veza ili metafora; i mi smo doživljavali razna silovanja, bilo da je reč o komunizamu, vremenu vladavine Slobodana Miloševića, ratovima...
Njena muka je odblesak muke i nesreće koju smo mi proživljavali ili možda proživljavamo i danas. Svako od nas, verujem, svesno ili nesvesno to oseća. U dnevniku junakinje, odnosno u pripovesti postavlja se (nerešeno) pitanje krivice i greha?
- Kad čoveka zaokupi ta muka i trauma, u tom trenutku se, hteo ne hteo, suočava sa iskonskim pitanjem greha i pokajanja. To je krupno pitanje kojim su se, recimo, u književnosti bavili Dostojevski i Kafka. Ako stvar svedemo na moju priču koja se odnosi na nas i naše vreme, rekao bih u svoje ime, ne u ime junakinje, da je greh pomalo izmišljena stvar. To je zapravo način da se normira ponašanje ljudi, da se u jednoj zajednici etiketira žrtveni jarac, odnosno krivac za sve na čija pleća se svaljuju grehovi, tako da oni koji raspisuju 'norme grešnosti' mogu biti bezgrešni i slobodni. Tako se ustvrđuje krivica i za one koji nisu krivi, a ona potom navodno daje pravo na represiju, tlačenje, kažnjavanje. Vaša junakinja navodi da je jedini spas zapravo pristati na mučninu i želeti greh?
- Ona je prosečna osoba, njena nimalo ružičasta sudbina je naša sudbina. Doživela je, kako rekosmo, u mladosti strahovitu traumu. Trauma je ostala kod nje, a i kod nas. I ta trauma dovodi do patologije, do unutrašnjeg raspolućivanja, do bola, do nemogućnosti da se doživi istinska ljubav. A jedini lek jeste istinska ljubav! Nije li glavni junak priče poraz; jer junakinja ide iz jednog u drugi prolazeći kroz njih na ovaj ili onaj način?
- Izvesna crta ironije, humora, groteske dovodi čitaoca do toga da kaže: 'Jeste to poraz, ali poraz posle koga se ide dalje, poraz posle koga nije sve izgubljeno'. Dakle, ako jeste poraz - nije konačan. A nije konačan, između ostalog, i zbog snage ljubavi koja vas uvek može dići iz pepela. Čak i kad je samo na nivou žudnje i težnje ljubav je moćna i delotvorna. Reklo bi se da je karakteristika vašeg opusa nekoliko godina unazad bavljenje erotikom kao fenomenom kroz koji progovarate o raznim temama?
- Dobro zapažanje, ali moram reći da ne radim to uvek svesno. U mnogim mojim pričama ona jeste prisutna, ali nikad nije sama sebi cilj. Ima funkciju. U ovoj priči u funkciji je tragičnog. Nesumnjivo je njeno prisustvo u našem životu; bez nje nema opstanka. S druge strane, iako je na prvu loptu vezana za telo, ona je istovremeno daje izvore duhovnosti. Naime, upravo ono što se dešava u tom svetu, pomeranja i promene u našem erotskom povezanim sa duhovnošću, odražavaju se i prenose na sve oko nas. U erotici sam otkrivao potrese koji su mi ukazivali na ono što se istinski dešava. Tatjana Nježić
