Izvor: Politika, 03.Nov.2015, 09:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U lažnom diskontinuitetu
Kod nas svaka nova politička garnitura odbija da bude ocenjena na osnovu sopstvenih rezultata i dodate vrednosti, već mobiliše podršku time što brani narod od prethodnika
Budući da poslednje tri decenije u Srbiji nema nikakvog razvojnog iskoraka, niti je zaustavljeno razgrađivanje intelektualne i stručne elite, postala je praksa da svaka nova vlada unapred odustaje od bilo kakve plemenite ambicije gradeći svoj legitimitet gotovo isključivo na demonizovanju prethodne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << upravljačke ekipe. Umesto kandidovanja novih ideja i plana izlaska iz ćorsokaka, lakše je svečano se zakleti da će sve što je ranije naopako urađeno biti poništeno, a „ukradeno vraćeno narodu“. Na ovaj način svaka nova garnitura odbija da bude ocenjena na osnovu sopstvenih rezultata i dodate vrednosti, već mobiliše podršku time što brani narod od prethodnika – što je svojevrsni paradoks. Ova kultura fingirane javne osvete i stalnog označavanja krivaca među onima koji se više ništa ne pitaju, na momente zadovoljava masu i skreće pažnju sa sadašnjih poteza. Dugoročno, međutim, to samo doprinosi akumuliranju frustracije u društvu i stagnaciji, usled nedostatka novih ideja i poteza.
Iako je suština programa i aktuelne političke elite bila u tome da se raskrsti s prethodnicima, pokušaću da pokažem na dva aktuelna primera da suštinskog diskontinuiteta nema između perioda pre i posle 2012. godine. Jedan primer je negativan, a drugi je pozitivan, što samo dokazuje da politički program zasnovan jedino na diskontinuitetu nije realan, a najčešće nije ni iskren.
Kao negativan primer lažnog diskontinuiteta uzimam ono što smatram našim bazičnim grehom. I politička elita do 2012. i ova sadašnja nemaju nikakvu predstavu o razvoju zemlje. Ne postoji ta spoljna, obrazovna, niti bilo koja druga politika, koja može da kompenzuje količinu autogolova koje sami sebi dajemo. Razvojna politika podrazumeva donošenje velikog broja važnih odluka, koje daju rezultat samo ako se primene u pravoj kombinaciji i u tačnom redosledu. Odluke donete u nestrpljenju da se što pre ispune novinski stupci, pod pritiskom da se „nešto uradi“, kako bi se predstavili kao mravi u odnosu na prethodnike cvrčke, nikada nisu dobre. Po logici stvari, pod takvim okolnostima sve se na kraju svede na nasumičnu reciklažu postojećih neuspešnih rešenja.
Tako se planiraju putevi koji su zamišljeni davno kao dopuna železničkom i lučkom sistemu koga više nema, metro linije na pravcima gde ekonomski svrsishodni saobraćaj ne postoji, mostovi sa malo ekonomskog smisla, modeli grejanja koji ne mogu da opstanu i elektrane na lignit čija primena garantuje višegeneracijsko siromaštvo. Pažnja javnosti usmerena je na efemerna pitanja, poput plata u državnoj upravi, mesečnog bilansa trezora, ili pojedinačnih slučajeva korupcije. Suština nikad nije predmet diskusije, jer suštinom se bavila društvena elita, koja političkoj više nije potrebna.
Kada država nema razvojnu viziju i jasnu računicu, već se zadužuje u inostranstvu da bi fingirala ekonomsku aktivnost i pokrivala katastrofalne greške u upravljanju, onda se krediti ne vraćaju novcem, jer novca nema, već odricanjem od delova suverenosti, teritorije, ili ustupanjem imovine države. Praksa finansiranja političkog marketinga državnom supstancom i nauštrb budućnosti naše dece počela je davno pre 2012. godine, budimo iskreni. Tu se od aktuelne političke elite očekivao diskontinuitet, koji se nikad nije desio.
S druge strane, ona oblast gde sadašnja upravljačka ekipa, ovaj put s razlogom, nije napravila diskontinuitet s prethodnicima, jeste – spoljna politika. Uzeću kao posebno pozitivan primer razvijanje odnosa s Kinom. Srbija je 2009. godine potpisala zajedničku izjavu o razvijanju specijalnih odnosa sa ovom velikom zemljom, čime je svojevremeno postala tek peta država u svetu koja je svoje odnose sa njom podigla na tako visok nivo. Prethodno je Kina u strateško partnerstvo stupila samo sa SAD, Rusijom, Brazilom i Južnoafričkom Republikom, pa je takav aranžman sa Srbijom iznenadio ceo svet.
Dok su dežurni dušebrižnici ismevali teoriju o četiri stuba spoljne politike, bitna za opstanak i prosperitet male države na prometnom putu poput Srbije, Kina je opredelila deset milijardi dolara za kreditiranje infrastrukture u centralnoj i istočnoj Evropi (CIE), da bi prošle godine na tu sumu dodala još tri milijarde. Srbija je iskoristila vodeću startnu poziciju da bi bila prepoznata kao važna karika Novog puta svile (NPS), najvećeg investicionog programa na svetu, koji ima za cilj da fizički umreži Kinu i Evropu. CIRSD upravo organizuje međunarodnu konferenciju o NPS u Madridu.
Imajući ovo u vidu, poslednji samit Kine i 16 zemalja CIE u Beogradu uspeh je aktuelne vlade, verovatno najznačajniji u dosadašnjem mandatu. To je takođe potvrda da se – kad se radi s političkim instinktom, vizijom mesta svoje zemlje u globalizovanom svetu, jasnom računicom i u kontinuitetu – pojavljuje svetlo na kraju tunela.
Samo je kontinuitet u planiranju i radu dobar, dok nam kontinuitet u političkom marketingu i demagogiji može doći glave. Još ima vremena da prevagne ono graditeljsko i patriotsko u nama, a da faustovske demone zakopamo jednom zauvek.
