Izvor: Politika, 06.Apr.2010, 00:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U čemu je svrha kažnjavanja
Dve glavne svrhe kazne su odmazda („kažnjavam vas jer ste grešili“) i prevencija („kažnjavam vas da ne biste grešili“). Naš današnji Krivični zakonik usvaja ovo drugo shvatanje: „Opšta svrha propisivanja i izricanja krivičnih sankcija je suzbijanje dela kojima se povređuju ili ugrožavaju vrednosti zaštićene krivičnim zakonodavstvom“. U okviru te opšte svrhe, kazne imaju za cilj: (1) sprečavanje učinioca da čini krivična dela i uticanje na njega da ih ubuduće ne čini >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (individualna prevencija); (2) uticanje na druge da ne čine krivična dela (opšta prevencija); i (3) izražavanje društvene osude za krivično delo, jačanje morala i učvršćivanje obaveze poštovanja zakona (vaspitna funkcija).
Individualna prevencija ima dva vida: onemogućavanje i resocijalizaciju. Kod kazne zatvora, onemogućavanje je tek delimično: dok je u ustanovi, osuđenik ne može da izvrši neka krivična dela (npr. zloupotrebu službenog položaja), ali može da vrši neka druga (npr. da ubije ili siluje drugog zatvorenika). Resocijalizacija se sastoji u menjanju onih osuđenikovih navika i vrednosti za koje se smatra da su ga naveli na izvršenje krivičnog dela i u njegovom osposobljavanju za društveno prihvatljiv način života (npr. sticanjem stručnih kvalifikacija). Osuđenika, misli se, treba „popraviti“ (otuda naziv kazneno-popravni dom) ili „prevaspitati“ (prema našim ranijim zakonima, „prevaspitanje“ je bilo eksplicitni cilj kažnjavanja).
Opšta prevencija počiva na pretpostavljenom zastrašujućem delovanju kazne: onaj ko zna da će, ukrade li, ići u zatvor – neće ukrasti. Da bi zastrašila, kazna mora da predstavlja zlo, bar sa stanovišta potencijalnih prestupnika. Zlo sadržano u zatvorskoj kazni može i mora da se sastoji samo u lišenju slobode; nisu dozvoljena nikakva druga lišavanja.Pretpostavlja se da potencijalni prestupnik racionalno odlučuje da li da izvrši delo ili ne. U stvarnosti, naravno, to nije uvek slučaj. Na primer, mnogi zločini se vrše iz strasti, u afektu koji ne dozvoljava racionalno odlučivanje, a za mnoge profesionalne i organizovane kriminalce kazna je profesionalni rizik. Zato propisivanje sve strožih kazni, što je stalni zahtev svih populističkih političara, samo po sebi ne može da deluje preventivno.
Da li se i kako kod nas ostvaruje svrha kažnjavanja? Pogledajmo to samo na primeru najteže kazne – zatvorske. Osnovna mera efikasnosti kazne je stopa recidivizma. Ona pokazuje koliko osuđenika posle izdržane kazne bude ponovo osuđeno, tj. na koliko njih kazna nije delovala preventivno. Stopa recidivizma zatvoreničke populacije u Srbiji (muškarci primljeni na izdržavanje kazne u 2008. godini) bila je oko 54 odsto. Dakle, ne ulazeći u složene metodološke probleme definisanja i merenja recidivizma i govoreći vrlo grubo: individualna prevencija je omanula u više od polovine slučajeva. I opet, zanemarujući ozbiljne metodološke teškoće kod takvih poređenja, vrlo grubo se može reći da je ta stopa znatno viša od onih u zemljama zapadne Evrope.
U penologiji (nauci koja proučava efekte delovanja kazne na osuđena lica) je skoro aksiomatična – a i zdravom razumu je bliska – teza da zatvorska kazna ne može imati željeni efekat ako zatvori ne ispunjavaju određene uslove, a pre svega ako su pretrpani. I upravo tu treba tražiti uzroke neefikasnosti srpskog kaznenog sistema. Naši zatvori su toliko pretrpani da je zaštitnik građana u svom izveštaju za prošlu godinu našao da se uslovi smeštaja u njima „mogu okarakterisati kao nehumani i ponižavajući“ (indeks prenaseljenosti je više od 150 odsto, a u drugim članicama Saveta Evrope prosek je 115 procenata).
Prvi korak ka razumnoj penalnoj strategiji je smanjenje ovog indeksa. I to ne izgradnjom novih zatvora (iako je i to nužno za početak) nego prvenstveno smanjenjem broja osuđenika i, naročito, pritvorenika. Ne treba slušati populističke političare koji manipulišu strahom i zahtevaju sve strože kažnjavanje i sve duže zatvorske kazne. Kazne od preko 20 godina zatvora, koje su kod nas nedavno uvedene, već vrše ogroman pritisak na zatvorske kapacitete. One moraju biti onoliko izuzetne koliko je to svojevremeno bila smrtna kazna. Ali pre svega treba primenjivati alternative zatvoru, od novčane kazne i rada u javnom interesu, pa sve do novih sankcija koje naše pravo još ne poznaje, ali čija je delotvornost dokazana u praksi drugih evropskih država.
Advokat, član Komiteta Saveta Evrope za sprečavanje mučenja i neljudskog postupanja ili kažnjavanja
Ivan Janković
[objavljeno: 06/04/2010]
