Izvor: Politika, 16.Nov.2011, 01:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U Srbiji sve reforme loše prolaze
Šta kritičari nude kao alternativu
Još uvek zvanično opstajuća („privremeno prekinuta”) blokada Filozofskog fakulteta u Beogradu je, osim ukazivanja na nemoć institucija da se suoče sa organizovanim nasiljem manjine uvijenim u formu „direktne demokratije”, ponovo aktuelizovala i pitanje reforme visokog obrazovanja u Srbiji, takozvanog Bolonjskog procesa.
Podaci o godinama studiranja u Srbiji, kao i o procentu građanki i građana koji su završili fakultete >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su porazni. Naravno, kako je još osamdesetih godina prošlog veka primetio hrvatski sociolog Vjeran Katunarić (na primeru tadašnje Jugoslavije), beskonačno dugo studiranje je vladajućem režimu omogućilo da jednu veliku grupu mladih ljudi drži ušuškanu različitim privilegijama, umesto da se ovi pojave kao nezaposleni i potencijalno otvore neke konflikte u društvu. S druge strane, sve statistike ukazuju na to da su visokoobrazovne institucije u Srbiji potpuno irelevantne u svetskim okvirima (jadikovke kako su za to krivi zaposleni na univerzitetu, koji ne stavljaju instituciju gde rade uz potpise svojih naučnih radova nisu tačne – u većini svetskih časopisa, nemoguće je objaviti rad bez ovakvog podatka).
Reforma obrazovnog sistema u Srbiji u skladu sa „Bolonjom” je započeta kao pokušaj da se univerziteti približe međunarodnim standardima tako što će se određene stvari standardizovati (kontinuirano ocenjivanje, broj bodova, kriterijumi itd.), čime bi i studenti koji studiraju u Srbiji stekli veću prohodnost (u smislu lakšeg priznavanja diploma i potencijalnog učešća na tržištu rada drugih zemalja). Naravno, kao i većina pokušaja reformi, i ova je nailazila i nailazi na otpore, delimično jer je izvedena prilično traljavo, ponekad selektivno (npr. ostavljeni su ispitni rokovi mada bi u sistemu kontinuiranog ocenjivanja studenti trebalo da dobiju ocenu na kraju kursa). Nastavnici koji ne žele da usklađuju svoja predavanja sa novim programima (pre svega prelazak za jednosemestralne predmete) i dalje su često skloni da studentima daju preobimnu literaturu, čime u stvari prikrivaju sopstveno neznanje. S druge strane, vrlo je indikativno da su u blokadi na Filološkom i Filozofskom najagilniji i najvidljiviji bili baš neki od „večitih studenata” – što je možda i logično, jer su u suštini štitili sopstvene (privatne) interese. Mnogo je zanimljivije to što su se nedavno pojavile i ideje o nekakvom „alternativnom obrazovanju”, nasuprot zvaničnim kurikulumima. Neću ulaziti u nelogičnost učešća u ovakvoj „alternativi” nastavnika koji su već zaposleni na Univerzitetu u Beogradu (ako su nezadovoljni sopstvenim radom, zašto ga ne promene? Ako im smeta to što su na univerzitetu, zašto ne daju otkaze?), niti u nerazumevanje koje kritičari reformi pokazuju u vezi sa funkcionisanjem obrazovnog sistema u državama gde je ovaj sistem uspostavljen, ali ovo je pokazatelj jednog šireg stanja duha i jedne malo kompleksnije društvene i ideološke kritike.
Radi se o kritici svega što je „strano”, što dolazi „spolja” i što nam se, kako tvrde kritičari „Bolonje” i njihovi inspiratori, na neki način silom nameće. U Srbiji su i inače, još od sredine 19. veka, sve reforme loše prolazile, a reformatori obično ubijani. Pitanje o tome koliko je zaustavljanje ili stalno odlaganje reformi koštalo njene građanke i građane niko ne postavlja. Nije slučajno da se ovakve kritike u svom najagresivnijem obliku pojavljuju u ključnom trenutku, kada političke elite i građanke i građani Srbije treba konačno da odluče da li su za nastavak evropskih integracija ili za povratak u izolaciju. Takođe, nije nimalo slučajno to što su kritičari reformi obrazovnog sistema na istoj strani sa najkonzervativnijim slojevima društva. Budimo realni, čak i mimo priželjkivanja sloma kapitalizma, zapadnoevropske civilizacije i svega što označava savremeno industrijsko društvo, možda su ovakve kritike u jednoj ekonomski izmučenoj sredini gde su se odavno pogubili mnogi moralni kriterijumi bile za očekivanje. Ali trebalo bi već jednom jasno postaviti pitanje o tome šta kritičari nude kao alternativu. Ukoliko je to (ponovo) izolacija od čitavog sveta i dalje unazađivanje visokog obrazovanja, koja će Srbiju „zakucati” na poslednje mesto u Evropi, izvan svih modernizacijskih i civilizacijskih tokova, onda to treba jasno reći.
*Naučni savetnik u Institutu društvenih nauka u Beogradu (predavao je na univerzitetima u Škotskoj, Sloveniji, Brazilu i Južnoj Africi)
Aleksandar Bošković
objavljeno: 16.11.2011
