Izvor: Blic, 26.Sep.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U Srbiji je tolerancija depresivna
U Srbiji je tolerancija depresivna
Grafičar koji galeriste ima u Madridu, Amsterdamu, Parizu i naravno Meksiku gde živi, Jan Hendriks kaže za sebe da je meksikanizovani Holanđanin. U delu preuzima stav Pita Modrijana da je zadatak umetnosti da izrazi jasnu viziju stvarnosti.
Jan Hendriks je rođen i odrastao u Holandiji. Ne u kosmopolitskom Amsterdamu, kako se uobičajeno misli, što smatra pogrešnim, već u malom zemljoradničkom selu. U Meksiko je emigrirao 1979, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kaže, zbog ljubavi, prema Marti Elion, scenografu, koju je upoznao u Londonu. Susret s njim upriličila nam je naša umetnica Lepa Milošević-Sibinović, koja je svojevremeno bila na studijskom putovanju u Meksiku - u galeriji 'Progres' povodom meksičkih dana kulture, odnosno obeležavanja 191 godina nezavisnosti Hendriksove druge ili prve domovine.
- Teško mi je da kažem šta sam. Osećam se čovekom sa Atlantika. Nomadom koga u ovom trenutku veoma zanimaju mozaik, freske i naravno ovdašnji pejzaž, zbog čega ću vrlo brzo doći ponovo u Srbiju... Šta vas vezuje za Meksiko?
- Vezan sam, tradicijom, za stare holandske pejzažiste, porodično, trebalo bi za pravoverni katolicizam. Ali u sebi samom sve više sam Meksikanac. Meksiko mi pruža slobodu, rasterećuje od primitivnog nacionalizma.
Zašto ne crtate ljude?
- To što ih ne crtam ne znači da ih ne volim. Naprotiv, volim da ih upoznajem na različitim kontinentima. Nacrtan kamen iz Jarula, kolumbijskog arheološkog nalazišta, čovekov je trag u svetu. Čempres koji vidite, čovek je zasadio. Ali to ne znači da u mojim grafikama nema senzualnosti. Ima je u oblicima, senkama, baštama…Možda ne na prvi pogled. Meksički predeo mu dodaje snagu koju spaja sa holandskim konstruktivizmom. Da li možete za sebe reći da ste u Meksiku pustili svoje novo korenje?
- Meksiko je veliki kao Evropa, poseduje deset hiljada kilometara obale… I koliko god umetnik vukao sa sobom svoje korene, u tom prostranstvu on ne može a da ne nađe nove. Iako u Meksiku sve blješti od boje i u slikarstvu i u životu, kod vas na izložbi 'Brodski dnevnik' u galeriji 'Progres', koja nije prva u Beogradu, jer ste ovde već gostovali na 'Zlatnom peru' pre nekoliko godina, boje više nema...
- Svaki umetnik do četredesete pomalo je infantilan, sanja, zamišlja pejzaž. Posle četrdesete on je i dalje dete, ali dete koje je potpuno ovladalo tehnikom. Do te mere, da bih ja sada mogao da otiskujem grafike sa povezom preko očiju. Nosim u sebi čudesno iskustvo - zatekao sam se u Keniji, na Ekvatoru, u podne. Na veoma jakom suncu, boja se potpuno gubi. Pejzaž postaje crno-beo. Drugo iskustvo je osećanje fizičkog kontakta sa prirodom. Beležim ga fotoaparatom, crtam skice, pa čak i opisujem rečima. Putovanja mi pročišćavaju misli. U ateljeu ih racionalizujem. Odbacujem sve što je suvišno. Vaš rad je osoben još po nečemu. Jedan ste od retkih umetnika koji otiskuje grafike na tradicionalno ručno rađenom papiru, nepalskom. Ima li posebnog razloga za to?
- Da, veoma zanimljiva storija, koja potiče iz sedmog veka, kada je jedan indijski kralj tražio lagan papir kojim bi ptice-pismonoše mogle da prenose poštu. Često ga danas nazivaju 'golubijim papirom'. Fasciniran sam njime. I želeo bih da jednog dana napravim izložbu tako, što ću je razaslati po svetu pomoću paloma. Znači li to da imate svoj pravac, ne pratite trendove?
- Neko bi mogao da mi zameri da sam demode, ali ja nisam od umetnika koji prate trendove. Holandski umetnici, kao uostalom i mnogi evropski, drže se diktata Berlina, Pariza, Londona, pa čak i Tokija. Nazivaju ih savremenim umetnicima. Ja, sebe, zahvaljujući Meksiku, izvan-savremenim umetnikom. Veoma držim do toga. Štaviše, tvrdim da prava umetnost, individualna, nastaje na 'periferiji'... u Indiji, Kini ili Africi. Pojasnite malo...
- Poređenja radi: u Meksiku je veoma lako biti individua, u Holandiji individualnost bode oči, smeta, gotovo je prokažena. A šta mislite o našoj osobenosti?
- Balkanski karakter, logično, još je prilično zatvoren u odnosu na meksikanski, ali naspram holandskog, on je daleko otvoreniji. Šta to konkretno znači u životu? - Ukratko - u Holandiji primećujem represivnu toleranciju, u Srbiji depresivnu, a u Meksiku - festivalsku. Milena Marjanović
