Izvor: Blic, 12.Jul.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U Srba što leva ruka uradi desna potre
U Srba što leva ruka uradi desna potre
Među Srbima u rasejanju postoji oko pet hiljada doktora nauka. Njihovim disertacijama, kao i delima naših pisaca u svetu, koji u matici nisu prevođeni, 'Gutembergova galaksija' posvećuje ediciju 'Slovo Srba u svetu' koja u avgustu startuje sa studijom dr psihologije Mile Alečković Nikolić, predavača na univezitetima u Nici, Marseju, Nimegenu i povremeno na univerzitetu 'Leonardo da Vinči' u Parizu; francuski naslov njene studije >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << glasi 'Pojam ludila u slovenskoj i istočnohrišćanskoj tradiciji', a u srpskoj varijanti 'O domu i iskonu'. O kakvom tipu ludila je reč?
- Pišući kroz eseje, htela sam da napravim razliku između bolesti u zapadnom hrišćanstvu kojim se bavio filozof Mišel Fuko, i bolesti u pravoslavnom hrašćanstvu. U istočno hrišćanskoj tradiciji kvalitet tog patološkog poseduje šizofrenu nijansu - udvajanja identiteta. U zapadnoj, grubo rečeno, ima psihopatsku komponentu.
Šta je psihopatsko u čoveku?
- Smanjenost osećanja krivice i efikasno institucionalizovano nasilje. Krivica se potiskuje, nasilje je surovo i zato su društva brzo uređena. Primer je brz zaborav učinjenog zla: ko još spominje Hirošimu, Vijetnam, rat u Zalivu, Nikaragvu, Libiju, Somaliju, Irak, Foklandska ostrva, ili bombardovanje Jugoslavije? Naravno, govorim u ravni kolektiva, ne pojedinca.
U čemu je ludilo u našoj tradiciji drugačije?
- Vazda se pitamo jesmo li hrišćani ili pagani. Stalno smo udvojeni: gde smo mi i šta smo mi. Naši i zapadni vrednosni sistemi su istorijski drugačiji. Zapadni propagira štednju i egoizam (jer bez njega društvo ne može da stvara kapital). Koliko god je ovo pitanje laicizma, u njegovoj suštini krije se religozni arhetip koji 'radi' kroz nesvesno. Kod protestanata je jedinka na prvom mestu, a kod pravoslavaca - sabornost. U fazi smo tranzicije - izmešanih i izvitopernih vrednosti. Hteli bismo tržište i kompeticiju, ali, u dubini duše, očekujemo pomoć. Je li moguće osloboditi se tog arhetipa?
- Hteli bismo kapitalizam - da poslujemo po načelu velike odgovornosti i doze sebičluka, da prekinemo pupčanu vrpcu i svako počne da radi sam za sebe, ali… Kad dođe do konflikta, u čoveku uvek pobeđuje staro, jer priroda dugoročno pamti. Zato nismo srećni, teško se prilagođavamo. Mi psiholozi koji te oblike patologije analiziramo u dvema tradicijama, znamo da je reč o dubinskom problemu: dok se prilagođavamo na novi oblik života, vazda razgovaramo sa našim precima.
Ako smo iskonski skloni poniranju u sebe, zašto se stalno sukobljavamo s drugima?
- Srpski narod je malo izmešten u toj tradiciji. Otomansko ropstvo je promenilo mentalitet raje, jer je aristokratija stradala. U borbi da se preživi po svaku cenu, došlo je do identifikacije sa agresorom. Eto to je to dvojstvo u nama. U nama još živi arhetip milosrđa, a nametnuta surovost nas je spasla od fizičkog nestanka. Kadri smo na izlive velikog gostoprmstva kojeg nigde nema. Ne postavljamo granicu gde sam ja a gde je drugi. Tradicionalno dajemo i kad nemamo. A za čas postajemo surovi. Ti ekstremi su ponašanje šizofrenog tipa: što leva ruka uradi desna potre i obrnuto. Zato i jesmo protivurečni. Srbi su plemeniti i Srbi su divlji. Zato se u srpskoj verziji knjige bavim pojmovima krivice, kajanja, hrabrosti, straha, užasa… ilustrujući ih, u drugom delu, ličnim primerima. Budući da smo poprilično mimo sveta, kako s njim naći zajednički jezik?
- Učeći od Dalekog Istoka, jer drži do identiteta, ali se brzo i prilagođava. Voli sebe, ali prima i drugog. Kinezi ostaju svoji, iako prihvataju američke vrednosti, pardon protestantske - stezanje kaiša, ne brzo bogaćenje kako mi to karikiramo, nego sticanje kapitala generacijama. Vole li Srbi uopšte dovoljno sami sebe?
- Nedovoljno. Poslednji talas čak ukazuje na patološku samomržnju. Do kojih naših vrednosti bi trebalo da držimo?
- Ne bih da se odreknemo kolektivnog duha. Moglo bi još više da nas frustrira. Nije sve u ljudskom biću racionalno. Čovek dobro funkcioniše samo kad su mu leva i desna hemisfera mozga u skladu, dakle, emocije i racio. Tako je i u zajednici. Milosrđe će neminovno ponovo doći do izražaja, jer će država biti sve slabija. Kakvu pomoć možemo očekivati od dijaspore?
- Radi svedočenja i pomoći, na jesen otvaramo Kancelariju evopskih Srba u Beogradu. Ne verujem da bez nas - Srba iz sveta - ova država može da nađe pravu meru. Bojim se da ne ode u krajnost kompetitivne surovosti. I pored silnih eksperata i savetnika u matici, da spomenem samo jedan fakat, naš građanin zapravo ne zna šta ga čeka ulaskom u 'Partnerstvo za mir'. (Prvi put u istoriji Amerike ratni budžet je čak 51 odsto od celokupnog budžeta zemlje.) Gde će mu dete ići u rat i da li će morati da ide. U Evropi se to rešava referendumom, ne odlukom nekolicine u vrhu pod parolom 'povlašćeni smo i počastvovani'!
Pored finansijske, i moralnu ulogu Srba iz rasejanja treba priznati. Insistriram na njoj jer mi možemo govoreći o svom životnom putu, kroz materijalne i moralne teškoće, objašnjavati kako se stiče, leči, plaća porez, gradi, ženi, razvodi, veseli i tuguje, školuje… Jedno je teorija, a drugo je ono što se na sopstvenoj koži oseti. Brodovi ludaka Na osnovu čega tvrdite da je ideja psihoterapije začeta u tradiciji istočne crkve?
- Još u šestom veku, iguman Jovan Lestvičnik daje prve opise agresije i depresije, kao stanja besnila i potištenosti. U srednjem veku, manastiri i hramovi istočne crkve zapravo su bili bolnice i terapijska mesta. Hilandar i Studenica - pribežište za bolesnike i gubave, ali i za umobolne. Sveštenici ih neguju i polusvesno sprovode klektivnu psihoterapiju tipa plača i ispovesti. Zapadno hrišćanstvu za to ne zna sve do kraja 18. veka. Njihove crkve duša ne zanima. U našoj tradiciji je nekažnjavanje bolesnih, čuvanje. U 15. veku, u Nemačkoj, bacaju ih na takozvane brodove ludaka koji lutaju morima i okeanima dok ne potonu, kasnije, u tamnice, potom spaljuju… Psihijatrija na Zapadu nastaje mnogo kasnije u 18. veku u Francuskoj. Milena Marjanović
