Izvor: Politika, 12.Okt.2012, 12:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U Kulturnom dodatku, u subotu 13. oktobra čitajte:
Tekst Slobodana Giše Bogunovića „Kockarnice, nasušne“:
“U unutrašnjost kazina, gde su igrači ispred slot aparata crne siluete, danas se ne ulazi u večernjim odelima, može i u japankama i neopranih nogu. U njih se može i s ranog jutra, kao nekad u bibliotečke čitaonice, da se ćuti i ne združuje. Pa i nekadašnji čvrsti momci u crnim kožnim jaknama, koji su, u odmoru s ratišta, stajali ispred rodonačelnih kazina devedesetih, u evolutivnim oblicima kazina >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << novog veka, odmenjeni su devojkama obnaženih pupkova...Kockarski duh je toliko zaokupio i zbunio analitičku, kao i laičku svest, da je čvrsta uverenost u kvote koje daju kladionice u izvesnom smislu odredila, svojom pogrešnom procenom, i nedavne predsedničke izbore, a stoga i blisku budućnost zemlje. Neprikosnoveni favorit kockarnica izgubio je od pobednika izbora...“
„Kad Pedro Almodovar politički progovori“ tekst je Zorane Šuvaković u kojem poznati reditelj, kao neprikosnoveni alhemičar fikcije, zaključuje da će odgovornima za javni red „biti jako teško da utišaju sve te svedoke i naratore stvarnih događaja”. U današnje vreme više nijednoj policiji neće biti dovoljno da puca i premlaćuje kako bi rasterala „glasnu manjinu”:
Upustio se u objašnjavanje sa konzervativnim političarem o tome šta je to „tiha većina”: Pedro Almodovar
„Ponekad, kad u punom zamahu radim na filmskoj izmišljenoj priči, nešto mnogo snažnije i značajnije počne da se dešava izvan moje fikcije, na koju sam se opsesivno i iz sve snage usredsredio, piše u madridskom „El Paisu” ovih dana Pedro Almodovar, jedan od najvećih filmskih reditelja današnjice. Španski umetnik upravo je kombinovao sekvence svog novog filma u Madridu („Toliko sam uzbuđen” sa Penelopom Kruz i Havijerom Bardemom), kada je 25. septembra ove godine uočio kako su „građani u impresivnom cunamiju zaposeli Trg Neptun kako bi izrazili svoje neslaganje sa političarima koji kažu da ih predstavljaju i koji su zasedali u Kongresu”. Ovo more ljudi, sateranih i ograničenih sa 1.300 policajaca, i njihovi usklici, našli su se na svim prvim stranama svetskih medija u udarnim terminima televizijskih vesti, ali kako je primetio majstor fikcije, ova realnost nije uspela da poremeti ritam Marjana Rahoja, aktuelnog predsednika Vlade Španije, koji je u to vreme držao predavanje u Njujorku u Institutu američkog društva. Gluv za ono što je trglo čak i takvog fantastu kakav je tvorac „Visokih potpetica”, Rahoj je iz Njujorka zahvalio „tihoj većini Španaca koji nisu izašli na ulice da protestuju...”
Od našeg stalnog dopisnika iz Vašingtona Milana Mišića, u tekstu „Ovo nije kraj knjige“ saznajte šta su dva ugledna intelektualca Umberto Eko i Žan Klod Karijer rekli o sudbini knjige i čitanja u digitalnoj eri: „Ono što ih je za ovu priliku spojilo (a i inače su prijatelji), jeste zajednička im strast: obojica su bibliofili. Eko (u nekoliko svojih kuća) ima ličnu biblioteku od oko 50.000 knjiga, među njima 1.200 veoma retkih. Žan Klod Karijer je prikupio oko 2.000 „antičkih” u svojoj kolekciji od oko 40.000. Dakle prvorazredni ljubitelji Gutembergove galaksije, koji su, uz podsticanje trećeg prijatelja, čija je uloga u poduhvatu koji je tema ove priče bila samo pomoćna (Žan Filip Tonak, novinar i publicista), međusobno se posećujući, održali nekoliko debatnih seansi na kojima su razgovarali o temi koja im je svakako pri srcu: sudbini knjige i čitanja u digitalnoj eri.
Iz toga je proistekla pomenuta knjiga „Ovo nije kraj knjige”, koja je odnedavno i u ovdašnjim knjižarama, omogućivši Amerikancima da uživaju u varnicama duha dva ugledna evropska intelektualca. Tema – i prateća dilema – ovde je svakako aktuelnija nego sa druge strane Atlantika, jer su elektronske knjige sa novom tehnologijom čitača (na tržištu su upravo novi, savršeniji modeli „kindla”, „nuka” i drugih), na pragu da one klasične („od posečenih stabala”) potisnu u drugi plan.”
U kolumni Predraga Markovića „Kibicer veka“, čitajte o jednom od najvećih istoričara 20. veka Eriku Hobsbaumu, koji je nedavno preminuo: „Baš zato što nije bio u matici politike ili diplomatije, mogao je da „kibicuje” svoj vek i da neometan stvori jedno od najvećih dela svetske istoriografije. Napisao je tetralogiju ( Doba revolucija, Doba kapitala, Doba carstava, Doba ekstrema), u kojoj je sažeo svetsku istoriju. Napisao je mnogo manjih knjiga, među kojima se ističe knjiga o izmišljanju tradicije, prevedena i kod nas, u kojoj duhovitim primerima pokazuje kako su „večite“ i „drevne” nacionalne tradicije često moderni politički ili turistički konstrukt (kao škotski kilt). Njegovo delo se izdvaja od nebrojenih knjiga koje imaju ambiciju da obuhvate svetsku istoriju, pre svega zbog uticaja. Opšte je prihvaćena njegova podela istorije na Dugi devetnaesti (1789–1914) i Kratki dvadeseti vek (1914–1991). Njegove ideje o instrumentalnoj prirodi nacionalizma, kao konstrukta su osporavane, ali svi su morali da razmišljaju o njima. Kako je uspeo da takoreći sa margine nametne svoj pogled na svet?
Predrag Marković
Odgovor se svodi na tri elementa: blistav stil, ogromno obrazovanje i moć da u kapi, nekakvom zanimljivom detalju, prepozna osobine okeana istorijskih procesa i dešavanja.”
Novi pesnički rukopis Matije Bećkovića „Kad budem još mlađi” govori sam za sebe: „...Pokušaću da ukačim
Zašto su odjednom svi postali osetljivi
Nesigurni i depresivni
Čime god da se bave
Poprimili su boju firme pod stečajem
Svaki gad je čovek
Osetljiv kao i tzv. dobre duše
Ne zna se ko je skljokaniji
Najveći smradovi
Ili najveće dobričine
U svakom čoveku ima nešto ljudsko
Najgora svinja je senzibilna
I vraća se kući potištena
Koliko god da je preko dana zasvinjila
Nasekla glava i potrovala duša
Opet nije srećna i zadovoljna
Takva su vremena...”
Specijalno za naš list Marina Rihter vodila je razgovor sa Mikelanđelom Pistoletom u intervjuu „Kreativnost nije vlasništvo jednog čoveka“, a povodom njegove retrospektivne izložbe u Novoj galeriji u Gracu:
Osnovni aspekt vašeg rada jeste naglašavanje značaja kolaboracije i participacije. Da li ste imali viziju o kolektivu većih razmera već 1967, kada je vaš atelje postao sastajalište ljudi iz sveta umetnosti, filma i pozorišta?
Ne. „Čitadelarte” se dešavao korak po korak. Ideja se rodila 1991, na početku desetogodišnje odiseje predavača na Akademiji likovnih umetnosti u Beču, kroz iskustvo stečeno u radu sa mladim studentima i umetnicima. Bilo mi je jasno da predavanje ne može potpuno da me ispuni i da moram da pokrenem nešto što će doprineti transformaciji društva na globalnom nivou. Iz slikarstva sam preuzeo socijalni aspekt kao jezgro čitavog koncepta transformacije, a „Čitadelarte” je postalo fizičko mesto na kome je postalo moguće aktivirati proces uključivanja umetnika u interakciju sa društvom.
Mikelanđelo Pistoleto: Ovo je vreme koje je raskrstilo sa muškim konceptom koji nas je doveo tu gde jesmo (Foto M. Rihter)
Kada ste došli do zaključka da pojedinac nije dovoljan za promene?
Početkom šezdesetih počeo sam sa transformacijom platna u ogledalu, a ogledalo ima tu osobinu da ne može pripadati jednom čoveku. Potpun preokret se desio kod „Minus objekata”, pri čijem nastanku sam se osećao kao da se režem na različite ličnosti i različite stvaraoce. Izložbe „Minus objekata” bile su kao grupne izložbe jedne osobe. U ovoj fazi sam otvorio vrata svog studija svima koji su želeli da dođu i da predstave svoje radove i krenulo je stapanje svih mogućih formi izražavanja. Izašli smo na ulicu kao trupa „Lo zoo” čime je počeo proces kolektivne razmene ideja kao odricanje od autorskog dela pojedinca.
Danas jesvako u „Čitadelartu” deo demokratskog procesa baziranog na dijalogu i internoj i eksternoj saradnji sa drugim institucijama, asocijacijama i umetnicima. To je takozvana geografija transformacije. Još od šezdesetih zastupam ideju da svaki član društva može postati autor promena i da kreativnost nije i ne sme postati vlasništvo jedne osobe.
Kako izgleda idealno društvo participacije?
Transformacija počinje već u prvom razredu osnovne škole kada se kod dece kroz plasiranje informacija aktivira mašinerija svesti, ali najviše je neophodna reforma školovanja učiteljskog kadra koji mora da nauči da razmišlja na potpuno drugačiji način. Kod nas u „Čitadelartu” u transformaciji koju pokušavamo da sprovedemo učestvuju sva odeljenja. Uzmimo za primer modu. Već dugo radimo na ideji novih načina za proizvodnju tekstila, obraćajući pažnju na sve detalje: nastanak materijala, radnike koji ga proizvode, transport, proces bojenja i upotrebe vode, primene različitih tehnologija, sve u novom ekološkom duhu. Organizovali smo platformu za pedeset proizvođača koji su već razvili svoje procese, ali koji nisu imali mogućnost da se probiju jer je moda okrenuta samo etabliranoj estetici. Veoma je teško modi vratiti etiku. Tek godinama kasnije me je kontaktirala italijanska Komora za modu, moleći me da modi vratim etičku odgovornost prema društvu. U tom smislu smo i napravili veliki performans „Treći raj” u Milanu koji se održao pre dve nedelje i u kome je učestvovalo hiljadu studenata.
Uroš Đurić u tekstu „Folk purgatorijum” piše uoči 19. oktobra, kada će „Lajbah” održati koncert u Staroj jami rudnika lignita u Velenju, na dubini od 200 metara, prilikom kojeg će izvesti industrijsku svitu „Ugalj je hleb”. Ceo događaj je predviđen kao sastavni deo izložbe „Laibachkunst – glückauf!”, koja je otvorena početkom septembra ove godine u Muzeju rudarstva Slovenije u Velenju
Radovi sa izložbe „Laibach kunst – glück auf!“
„Lajbah” se pojavio na jugoslovenskoj sceni početkom traumatičnih osamdesetih, kad se neposredno po Titovoj smrti naglo budi kreativni potencijal jugoslovenske „napredne” omladine koja putem alternativnih kulturnih obrazaca i popularne kulture izaziva pravi zemljotres u učmaloj stvarnosti birokratski zapetljanog, državnim strukturama rukovođenog i nadgledanog samoupravnog socijalizma. Šok koji je akcijom u jesen osamdesete izazvao „Lajbah” u rudarskom Trbovlju, plakatirajući ulice sopstvenom verzijom Maljevičevog crnog krsta na beloj pozadini, mnoge je starije sugrađane podsetio na pojavu zloglasne Orjune (međuratne organizacije jugoslovenskih nacionalista koji su se sredinom dvadesetih godina prošlog veka naoružani bombama i revolverima suprotstavili rudarskom štrajku u Trbovlju, zapalivši Radnički dom), što nije ostavilo ravnodušnim ni novinare tada popularne „Ilustrovane Politike”, koji su obimnim člankom propratili ovaj događaj. Izložba koja je tada bila predviđena u Radničkom domu, zabranjena je pre no što je i otvorena da bi nedugo potom, u junu 1981. galerija „Srećna nova umetnost” beogradskog SKC-a, prva prepustila prostor postavci radova koji su predstavljali sam temelj koncepta retroavangarde koji je „Lajbah” otelotvorio kao okvir svog delovanja.
Kulturni dodatak
objavljeno: 12.10.2012.
