Izvor: Politika, 06.Mar.2010, 00:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U Crkvi crta nije podvučena
Ovo što se sada zbiva u crkvi i oko crkve moralo se dogoditi jer se o nekim stvarima dugo ćutalo. Sada, kada se sve u javnosti manifestovalo kao tipična afera vreme je da na temelju empirijskih posmatranja kažemo o čemu se ovde radi.
Želim, takođe, da kažem da ovo što se u Crkvi događa ipak nije neočekivano. Jer, u poslednjih 20-25 godina, od kraja osamdesetih do danas, imali smo, što se Crkve tiče, jedan vrlo neobičan period. To je vreme ratova, kada je SPC, bacimo pogled >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << samo na nju, ,,nosila svoj ratni krst” i učestvovala u svemu tome ne samo kao svedok vremena nego i kao neka vrsta saučesnika u tim zbivanjima, u duhovnom smislu, u smislu ,,duhovne logistike”.
Ovo što se nedavno dogodilo u Eparhiji raško-prizrenskoj znak je da u Crkvi nije podvučena crta ispod tog perioda, jer Crkva još uvek nema snage da odgovori na sve izazove koji pred njom stoje.
Bitno je ovde naglasiti, a to mnogi propuštaju da kažu, da je SPC označena kao stožer srpskog društva, kao najrespektabilnija ustanova u istoriji, što je na određeni način tačno. Ali stvara se i utisak da SPC može da reši sve probleme, i spoljne i unutrašnje, pa i status Kosova. Činjenica je, međutim, da ona to ne može.
Celokupna istorija naše crkve nam govori da je Crkva opstajala svuda i uvek samo tako što je sarađivala s postojećim vlastima. Ovo što se sada zbiva oko kosovskog vladike Artemija veoma je karakteristično jer Artemije nastoji da crkvu drži u opoziciji prema državi, što u istoriji Pravoslavne crkve kod nas nikad nije bilo.
Sad je bitno da se izbegne raskol jer to je rana koja najteže zaceljuje.
Izlaz je u transparentnosti u poslovanju, čega do sada u Crkvi nije bilo. Posebno nije bilo transparentnosti u finansijskoj sferi. Osim toga, svi se boje da izgovore ono što se u našim sestrinskim, pravoslavnim crkvama, svuda događalo, a to je ta ,,strašna reč” lustracija. Ništa strašno neće se dogoditi ako ode jedan vladika, jer to se događalo u mnogim crkvama, pa su one našle izlaz.
Najzad, ovo je sad vrlo važno i za redefinisanje odnosa države i crkve, kako bi se videlo nešto o čemu odavno govorimo, i o čemu tek sada i u crkvi počinju da govore. Misija crkve nije revitalizacija društva, njena misija je, po definiciji, evangelizacija. Što će reći: ne treba crkvu usmeravati ka svim sferama društvenog života, od obrazovanja, do vojske, politike nego treba slediti permanentnu evangelizaciju, da crkva unosi ljubav, toleranciju, slobodu za drugog, u stihiju dnevnog života.
Povodom ispitivanja finansijskog poslovanja Raško-prizrenske eparhije nametnulo se i pitanje luksuza, dvoraca, moći i premoći vladika. Mislim da će tu najteže doći do promena jer neke vladike se očigledno ne snalaze u novoj stvarnosti. Ali moraće se raspraviti kuda ide toliki novac koji stiže iz različitih izvora, za hramove, jer zavladala je u tom pogledu megalomanija.
Više puta sam u vezi s tim govorio: sveti Sava treba da ima hram na Vračaru, jer on je naš veliki Evropljanin i tačka našeg identiteta. Ali niko nema, ni u laičkoj ni u crkvenoj javnosti, ni jedan jedini dokaz da je on bio egipatski faraon kome treba podizati piramidu koja guta milijarde.
Praksa lustracije i distanciranja od pojedinih velikodostojnika u drugim crkvama postoji. U Rumuniji je patrijarh podneo ostavku, pa se kasnije vratio, u Bugarskoj, u Rusiji takvih primera je bilo, da pomenem samo velike pravoslavne crkve, i ništa se strašno nije dogodilo, jer ne zaboravimo da reč kriza u izvornom smislu znači tačku odluke, promene. U tome je sad izazov, a da li će naša crkva uspeti da uhvati korak, da se otvori više za savremeno doba, o tome je možda rano govoriti.
Ne znam da li će Njegova svetost patrijarh Irinej biti zabeležen kao reformator, ali reformator nam je potreban, to je nesumnjivo. Bez obzira na to što ćete i danas čuti da je crkva sveta ustanova i da su joj reforme nepotrebne, treba reći da nije bilo institucije koja se više menjala i reformisala u svim domenima svoje misije.
U tom smislu, ovaj konzervativni mir nije dobar i vreme je da se naprave onakvi hrabri iskoraci kakve je najavio, pa kasnije od njih odustao, episkop zahumsko-hercegovački, onom svojom promemorijom u kojoj je u deset tačaka nabrojao otvorena pitanja za koja je s pravom rekao da će nam se kad-tad, ako ih bacamo kroz prozor, vratiti na vrata, i obrnuto.
Verski analitičar
Mirko Đorđević
[objavljeno: 06/03/2010]
