Izvor: Blic, 25.Okt.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tužno je što slika pobeđuje reč
Tužno je što slika pobeđuje reč
I kada mislite da idete unazad vi u stvari idete unapred. Jer, ljudi, hteli ne hteli, uče na sopstvenim greškama. Mada je to, mora se priznati, veoma težak proces - rekao je poznati ruski rediteoj Andrej Mihalkov Končalovski (1937) upoređujući svoje utiske o Belgradu sa onim iz juna prošoe godine, kada je boravil ovde. Naime, kako on navodi nema naročitih razlika na prvi pogoed, 'još uvek stoje razrušene građevine', ali uvek je, i >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << iza svega, ta priča o kretanju unazad i unapred.
Končalovski je došal u Beograd u organizaciji Poslovnog udruženja knjižara i izdavača Srbije i Crne Gore, koji su nam i omogućili ovaj susret sa rediteljem iz više nego poznate porodice. Njegov otac, Sergej Mihalkov bio je dečiji pesnik i autor teksta za sovjetsku himnu. Majka, Natalija Končalovska, takođe je bila pesnikinja, ali i prevodilac i ćerka slikara Petra Končalovskog. L bratu, Nikiti Mihalkovu, ne treba posebno govoriti. Andrej Klnčalovski, prisetimo se, potpisao je niz izuzetnih filmova; i dok je bio u Sovjetskom Savezu ('Prvi učitelj', 'Plemićko gnezdo', 'Ujka Vanja'...) i kasnije kada je prešao u Ameriku ('Pomahnitali voz', 'Marijini ljubavnici', 'Stidljivi ljudi', 'Tango i Keš'...). Upravo je on, što ne treba smetnuti s uma, zajedno sa Tarkovskim 1965. napisao scenario za jedan od najboljih filmova svetske kinematografije 'Andrej Rubljov'. Godine 1992. vratio se u Rusiju, gde je naišao, po prirodi stvari, i na podršku i na otpor, radio film 'Pirgava koka', a sada snima film o Čečeniji. Končalovski je i autor autobiografskih knjiga 'Niske istine' i 'Uzvišene obmane', u kojima je pisao o svojoj poznatoj porodici, o filmovima koje je snimao, o saradnji sa Tarkovskim, o filmskim zvezdama koje je sretao, o ženama koje je voleo...
'To su, pre svega, uspomene iz mog života i možda neka razmišljanja o motivacijama koje su uslovile neki potez. Tačnije, to su moja razmišljanja o svemu što počinje seksom, a završava se politikom.' Vaš film 'Duet za solistu' je priča o prolaznoj slavi umetnika i večnoj i snazi i slavi umetnosti. Da li vi sebe doživljavate kao slavnog umetnika?
- Nikada nije dovoljno. I kada ste najslavniji imate krize.
Da li je jedna od kriza prouzrokovana vašim povratkom u Rusiju 1992. sa filmom'Najuži krug', koji je potresno svedočanstvo o totalitarizmu, kada ste, uslovno govoreći, optuženi za 'amerikanizam'?
- Ma ta vrsta optužbi nema nikakvog smisla. Ja nisam 'anti' bilo čega, odnosno mogu da budem protiv nečega samo ako to mogu da promenim. Smatrate li da možete da menjate stvari i da li umetnost ima tu moć?
- Lično mislim da najveći deo stvari ne mogu da promenim. Što se umetnosti tiče, lna je pokazala svoju snagu, ali to je snaga na duži rok koja prevazilazi jedan ljudski vek. Svoj život i rad usmeravam na pokušaje da razmem čoveka, da ga shvatim. A to nije nimalo lako. Vi ste rediteoj koji je napravio karijeru i na Istoku i na Zapadu. Koje su to osnovne razlike, pre svega u estetici, jednog i drugog dela sveta?
-A gde je Istok? Da li je Kosovo Istok? Da li je Estonija Istok? To o čemu vi govorite su, pre svega, politički pojmovi. U osnovi mislim da se radi o jednoj vrsti klišea XXI veka u kome neće biti severa i juga, ni istoka i zapada. Mislite da će sve biti izmešano?
- Ne, ne... nemoguće je da sve bude izmešano. Jer, to su dve potpuno razoičite civilizacije, različite kulturološke strukture i matrice. Ali treba jedni od drugih da učimo, da tupi ta oštrica razlike. Sada je dominantan zapadni način goedanja na stvari; tako da suštinski imamo Zapad i ostatak sveta. Ta dominacija je tolika da miriše na kraj dijalektike. Vidite, ovaj sajam knjiga, gde vi i ja sedimo i razgovaramo, jeste ostatak stare civilizacije. Zašto?
- Jer su knjige ostatak stare civilizacije. Dvadeset prvi vek je vek predstave, odnosno slike_arhiva i imidža, a ne reči. I to je, bar za mene, vrlo tužno. U kom smislu?
- Znate, sada je mnogo lakše stvoriti sliku nego reč. Svako može da uzme kameru ili foto-aparat i da pravi sliku. Ta slika i imidž o kome govorim, to vam je kao brza hrana; bez naročitog ukusa i loše po zdravlje. Reč traži mišljenje i imaginaciju. Sećate se da najvažnija knjiga, Biblija, počinje sa: 'Na početku beše reč'. Reč je mnogo važnija od slike_arhiva. Treba se pozabaviti pravom merom odnosa te dve stvari. Vidite, i za dobar film potrebna je dobra priča, dobar scenario. U svim mojim filmovima koncepcija čoveka je ista. Šta to podrazumeva?
- Nastojim da razumem zašto su ljudi tako loši. Pa, zašto su?
- Verovatno zbog slobode izbora, jer u svakom gestu čovek ima slobodu izbora. Životinje nemaju izbor i zato ne mogu biti loše, ali one nemaju ni moral. Takol da ja nastojim, kroz sav svoj rad i življenje, da razumem zašto volimo drugog čolveka, zašto imamol poltrebu za njim kada je 'man full of shit'. Sa druge strane mi volimo, volimo onu mogućnost dobra u čoveku, koja uglavnom ostaje na nivou mogućnosti, volimo uporno, vloimo da bi smo spasili sami sebe, volimo zato što nas neko opčinjava, zato što u tom slučaju nemamo mnogo izbora, zato što smo na to osuđeni. Arogancija Zapada Kako gledate na sukob SAD sa talibanima?
- Ono što je u tome pozitivno je stvaranje opozicije zapadnoj filozofiji koja je vrlo arogantna jer Zapad smatra da je njihov način mišljenja i pristup stvarima jedini moguć. Treba da shvate da je to tek jedan od načina gledanja na stvari. Vidite, odluka čoveka da umre je mnogo opasnija od svake atomske bombe. To je užasno važno! Tatjana Nježić
