Izvor: Politika, 02.Avg.2013, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tužne su godine za serenadu
Cele noći iz Botaničke bašte cvetaju novi stihovi, od orkestra čuju se samo bubnjevi, a pevač ponavlja sto puta: „Ana ima jakog brata, jako jakog brata i mrtvog muža, i mrtvog muža, sto puta.”
Kako nema više tih starih pesama što smo ih zvali šlageri, s nežnim tekstovima: „Dragi, što sudbina nam sprema, da li sreću ili tužan kraj!” Zašto nema više u kafanama ciganske muzike?! Šta bi falilo „Maderi” da ima jedan orkestar violina, pa da to slušaju ne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << samo kafanski gosti nego i sirotinja iz parka?! Danas i Skadarlija zna da ćuti bez muzike, iako su njene kafaneodmah posle rata otvorile vrata buržujskim pesmama i šlagerima. U Skadarliji je svirao orkestar Paje Nikolića, pevala njegova žena Sofka, odmah posle nje Divna Kostić. Sofka je pevala „Se zaljubi edno mome”. Gost Skadarlije je u to vreme bio galantni sin Tita i oficir Crvene armije, koji je pevao i, na određenom molu pesme, bacao čaše jednom rukom. Drugu je bio izgubio dok je ratovao u Rusiji.
Olga Jančevecka, sada već znana u celom svetu,pojavila se kao pevačicasa pesmom „Do svidanija, moj drug, do svidanija”, ali je vešto osetila vlast pa je stihove „U ovom svetu nije novo mreti, pa ni sam život nije...” prepravila u „U ovom životu nije novo mreti pa izgraditi život,to je prava stvar”.
Ja sam uSkadarliju dolazio sa Vickom Rasporom. Divna Kostić je očijukala, na moju žalost, sa Vickom i pevala mu, kao Hrvatu:„Za svaku dobru reč kaj reći si mi znala.”
Malo kasnije, u kafani „Grand” pojavio se s pesmama iz Vojvodine Zvonko Bogdan. On je pevao čuvenu pesmu iz Mađarske „Tužna je nedelja, mada je cveće svud”. Po toj pesmi ja sam mnogo godina kasnije napisao roman za Draška Ređepas naslovom pesme – ,,Tužna je nedelja”. Da bih napisao roman morao sam da nađem priču o toj pesmi. Pesmu je komponovao Reže Šereš, naravno, u slavu svoje ljubavi. Ali, tužna pesma se piše kada ste ostavljeni. Tako je Reže bio ostavljen, ali ona je ostavila pesmu. Vratila se Režeuposle godinu dana, on joj je na klaviru odsvirao pesmu i pevušio stihove, ona je slušala, izašla, plakala i bacila se u Senu. Kao da je to bio znak da pesma „Tužna je nedelja“ počne da ubija ljude koji bi je čuli. Subotica pamti ubijanja zbog te pesme. Čak i Berlin: čovek u Berlinu je čuo pesmu „Tužna je nedelja” i pred orkestrom se ubio. Ubijanja zbog pesme „Tužna je nedelja” bilo je i u Engleskoj. Vlada u Londonu je zabranila pesmu, iako ne baš pesmu: ako se svira „Tužna je nedelja” bilo je zabranjeno da se uz melodiju pevaju i stihovi.
Zaraza ubistava širila se po celom svetu. Uskoro su se ubistva dešavala u Americi, u Japanu. Ali, morate da saznate malo više o kompozitoru te pesme. Kao Jevrejin iz Pešte je oteran u logor, no, srećom se spasao, a ondašnja vlast mu je dala mali lokal gde je Režesvirao. Bio je toliko čuven zbog pesme da su ga u toj maloj krčmi posećivali poznati ljudi iz celog sveta, čak i iranski šah Pahlavi sa ženom. Pesmu„Tužna je nedelja” izvodio je čak i Luis Armstrong. Ta pesma bila je svirana i kod mene u Čačku. Niko od nas u Čačku nije se ubio zbog te pesme, jer mi smo u to doba, a i ranije, znali da slušamo serenade. To danas više niko ne radi pa verujem i da se ni ne zna šta su serenade. To vam je ako ste zaljubljeni,pa pod krilom noći dođete pod prozor devojke koju volite. I uz gitaru –a sa mnom je bio Točak, devojka se zvala Lila, ona je još, hvala bogu, živa – pevate „Zašto ne smem da te volim, zašto ne smem da te ljubim”. S tom istom pesmom ja sam serenadu doneo u Beograd i sa Acom Popovićem –na usnoj harmonici svirao je Tikalo (slikar Mihajlo Đoković)– držali smo serenadu Neni: „Dušu si mi slomila, sve si snove moje pokopala, ne samo meni nego i mom srcu.” Ja sam održao serenadu Vesni Đoković stihovima: „Što ćutiš sada, zašto me ne poljubiš?” Kada nekome držite serenadu, pravilo je da osoba kojoj je serenada upućena, ukoliko ne želi da se pojavi na prozoru, brzo upali i ugasi svetlo u sobi u znak zahvalnosti. Za izvođenje ove serenade Vesni, njena majka nas jesa prozora polila kofom vode.
Da, nema danas više serenada, nema više ni tih nežnih pesama. O tome sam nedavno pričao jednoj neudatoj ženi koja se bavi pisanjem i objavljuje lepe romane, lepo se oblači, ima lepe dugačke noge i kratku kosu. Njoj nisam mogao da priredim serenadu, to bi bilo malo smešno za nju.
Da, tužne su godine za serenadu. Samo da vam kažem kako bi i bez muzike leposijali ovi stihovi: „Oči sjaje, usta nema, sve su nam bliže ramena.” Nisu samo serenade bile sa tužnim pesmama. U Splitu, pričala mi Romana, pevalo se: „Ljubavi, ljubavi, vrag ti odno kosti, šta si učinila od moje mladosti.” Za serenadu, kažem Čumi, glumcu, možda je od Beograda bolje mesto Novi Beograd. Zavisi od pesme. Evo, rekoh:„Da nije ljubavi, ne bi sveta bilo, ni mene ni tebe moja krasna vilo.”
Da, ali cele noći iz Botaničke bašte cvetaju novi stihovi, od orkestra čuju se samo bubnjevi, a pevač ponavlja sto puta: „Ana ima jakog brata, jako jakog brata i mrtvog muža, i mrtvog muža, sto puta.”
Izgleda da nije vreme za serenade. Ovo sam sve napisao da me se seti ona koja nije razumela moju serenaduljubavi, nije, ali ja imam od nje nešto što ona mi nije dala – video sam mladež na njenom vratu kao početak stiha za serenadu…
Puriša Đorđević
objavljeno: 02.08.2013.
